Nova Evropa

U roditelja jedini, te majci ne bilo odviše posla. Zato i onog jutra našla vremena šaputati molitve za moje zdravlje i sreću pa zaštitu od nemilih bezbožniba i odmetfniPha. U Boga želila još i ljufu haznu onima šfo neće da se obrale...

A bezbožnicim i odmefnicim držala Turhe, Židove, Rišćane (pravoslavne), Lutorane, i Framašune, pripravne učiniti svabo zlo. O Turcima je znala da vjeruju samo u Muhameda, te robe, pale, i ubijaju; o Židovuima, da su propeli Isusa; o Rišćanima, da im Se popovi žene i u Papu no vjeruju, dob o Lutoranima i Framašunima ne znala drugo već da su neprijatelji Božji... Ni bafoličbe popove nije cijenila, fe se u njih ne ispovijedala ni htjela da pričešćuje, već samo u fratara, boji da su bliže »suetoj čistoći i božansfvu«.

Selo Podorašje bilo fib bosansbe medje, pa i muslimani badihad prolazili fe suvraćali u brčmu što se ficala naše buće. No majha bi ih po nošnji već izdaleba poznala, brzo me odvela s ceste, i nihad zgode govoriti s Turčinom. Ali foga proljefnog jufra zbilo se drubčije.

Na zauoju ceste, što na suncu blistala moPrinom, ubaže se nafovareno paripče a do njega čovjeP u dimijama i zapešbirenim fesom na glavi. Kad se predamnom ustavio, vidjeh da je pravi Turčin, samo odjevuen PuPavno, fe mršav i on i bljuse. Držeći hošćatom ruhom ular i živo mičući golim sfopama da ih ugrije, zapita: — Momčiću, bi li tvoj babo bhupio tovar lješnih6?

Glas njegov pričinio mi se ljubezan, tih, i začudim se, jer mi pripovijedali baho Turci samo zapovijedaju i brebte.

Srce mi zaigra, fe odgovorim: — Da je hod huće, mislim da bi. Ali ne cio fovar, nego samo uvarićab ili dva.

Sad mati, biće čula i vidila da govorim s Turčinom, pa i neočešljana brzo sletila, ščepala me za rubu i stala vući. To se onome siromašnom čovjePbu dalo na žao:

— Pa neću fi ga izjesti, božja ženo! — роофпе. — Мево hoćeš li tovar lješnibd za male pare?... Ne mogu nihome prodati a frebam u Pući zejtina i soli!

Mati je zastala, fe siromašab iznova progovorio:

— Žroli su, hrupni, i suhi... Evo pogledaj, a za svabi arar (vreća od Postrijefi) samo cvancibu. Ne bih fe prevario, faho me pomogao Bog!

Tada se mati začudila i sve podalje stojeći zapita:

— A josi li baš Turčin?

— Pravi musliman, ženo, a Bog će i febe pogledati abo pazarimo. Teh da uzalud ne mučim зеђе 1 Ђопја.

— Ili vi, Turci, vjerujefe u Boga? ,.. Naši bažu: — Ne vjeruje u Boga ba' ni Turčin.

— Ра пећа вороте! Зраћ ха Вода zna, Pao što je svima isti! Зато пећ; Са атирсте гори.

435