Nova Evropa

епоху у књижевности, такозвани »народнически« правац. Помирљивост, покорност, очај, створили су »тмурне људе« којима се ништа више на свијету није милило. Пред крај тог досадног деценија јавља се онда нови човјек, — радостан, бодар, радин, борбен, полетан, пун незадовољства са постојећим стањем и активног протеста. »Покојног племића« Тургењева и других замијенио је сад прво радни сељак Гљеба Успјенског и других, а затим незадовољни интелигенат Чехова, и — коначно — пробуђени пролетер Горког. У руску књижевност, претежно сеоску (властелинско-сељачку), Горки је унио градске мотиве, и почео сликати нову, класнорадничку демокрацију која се тек сада родила, чиме је ударио темеље пролетерској књижевности, која је тако бујно процвала у Совјетској Русији. Горки је увео у књижевност нове друштвене слојеве људи здравих, слободних од свих предрасуда, неоптерећених традицијама предака, којих уосталом — нису имали, увјерених у себе и у своју социјално-политичку мисију. С почетка је Горки доносио готово сасвим нове типове »лумпенпролетаријата«, такозваних »босјака« и »бивших људи«, који нису били друго до »смеће« капитализма, без икаких социјалних веза и традиција, те који су га привлачили само својом романтичном сликовитошћу и безмјерном оданошћу слободи и мржњом према сваком систематском напору. Тек касније прешао је он на сликање правог пролетаријата. Мјесто радња првих његових прича искључиво је — обала бескрајнога мора, пуста степа, густа шума, и поље на жарком сунцу, под бујним вјетровима, који су устукнули касније испред смрада и мрака по градско-периферијским подрумима, пред димом и лупом творница. Традицијонална идеализација сељака, срушена од Чехова (у његовој чувеној приповијести »Сељаци«-»Мужики«), прешла је код Горкога у некакву намјерну хладноћу, па касније и мржњу, чији врхунац налазимо у познатој књижици »О сељаштву« (»О крестјанстије«, 1922), која представља собом жучну клевету на сељачко-кметску Русију. Долазак Горког у књижевност био је неочекиван и бучан попут грмљавине. Убедљивост и снага његова протеста привлачили су на њега свеопћу пажњу, више можда још него ли сам његов умјетнички таленат. Као да је пробио прозор и пустио струју свјежег зрака у загушљиву атмосферу кловулости и потиштености. Одмах су пробуђене наде. Био је несамо пјесник него и заступник новог градског радништва, пролетаријата. Нови су били код њега несамо теме и јунаци него и тон и расположење. Схвативши дух свога времена, он је донио у руску књижевност идеје Ничеа, Ибзена, и Маркса, везујући тјешње књижевност са животом, уносећи у стварање узбудљиву животност, Одлучан непријатељ

465