Nova Evropa

жинских старообредних насеобина, кад би се обогатили, настањивали су се у Москви, градећи за себе — »засебнице«, по својој уралској и волжинској машти. Исто онако како су палаче типичне за Пићербург, типичне су за Москву ове »засебнице« — куће за једну обитељ, које су се безобзирно смјестиле поред савремених многокатних колоса. И још, осим тога — цркве, већином веома старе (ХЈМ—ХМ] стољеће), — насљедство епохе када је Москва била престолницом богобојажљивих царева. Но чим је Москва, иза Револуције, постала поново престолницом, она је поплављена огромном количином уреда и чиновника, створених новим типом социјалистичког господарства. Најоштрија станбена криза, какву није познавала ниједна европска престолница, ставила је на дневни ред питање најхитнијег грађења нових кућа. Уступајући њима мјесто, макнуле су се с централних улица Москве пријашње »засебнице« и почеле су нестајати цркве (дјеломично у вези и са антирелигијозном политиком режима). Физијогномију града, појединих његових дијелова, из темеља мијења нестајање тако карактеристичних градња као што су цркве. Ко је, напримјер, познавао пријашњи трг на обали Москва-ријеке са Храмом Христа, сада га неће препознати: нестало је златне главе и огромног жуто-бијелог тијела храма, који су се видјели издалека и са свих страна. Та огромна зграда није имала велике архитектонске вриједности; али треба пожалити нестајање других старих градња, као што су Симонов Манастир, Чудов Манастир у Кремљу, или Стари Сухарјев Торањ, који је ресио трг при крају Мјасницке Улице. У већини случајева, рушење таквих старих зграда оправдано је са становишта архитектонско-композицијоног. Тако је много добио изглед на Кремљевски Црвени Трг пошто је макнута кремљевска Иверска Капија и Иверска Капела; сада се на плавој позадини неба открива прекрасна катедрала Василија Блаженога, која је раније била прикривена капијом и капелом.

Нових, скоро изграђених кућа сасвим- нема на главним улицама Љењинграда, док оне упадају у очи у централном дијелу Москве. Баш, »упадају у очи«: то је Америка која је провалила у стару Москву; боље рећи: то је популарно берлинско издање Америке, — конструктивне комбинације камених кубуса типа Корбизјеа. Московски укус захтијева »моду темељиту до краја«, и Москви је успјело »надкорбизјерити« Корбизјеа, — ту су неке од таквих нових зграда још хладније, још апстрактније, још више голе. Типичан је примјер овакова стила — оличен тамном бојом — мрки кубус Института Љењина, у самом средишту Москве, на Тверској Улици. Неки од лијевих московских архитеката про-

474

нити с ==