Nova Evropa

Љењинград је, с великом мирноћом и уравнотеженошћу, сачекао слом ове епохе самозванаца, и чини се да се током задње године ова криза примакла крају: сви совјетски сликари ујединили су се у једно друштво, утемељено несамо на модерним политичким лозинкама него и на принципу праве умјетности. Водећу умјетничку улогу у том друштву, како изгледа, задржали су сликари који су били близи »Свијету умјетности«. С прољећа ове године свечано је отворена у Љењинграду велика колективна умјетничка изложба, која се љетос преселила у Москву.

Друга криза, не више специфички-совјетска, него опћенита, јесте криза такозваног »огаепајегеј«-ја. Сликари »штафелмалери« још раде и у Москви и у Љењинграду, али раде понајвише за себе, — у најбољем случају, да покажу своје слике на изложбама, а затим да њима уресе зидове својих ателијера. С епохом Непа, нестали су сви приватни купци слика, и у буџет данашњег совјетског грађанина не улазе никакви предмети раскоши, па ни слике; док држава, која је бацила сва слободна средства на развој индустрије, такођер није способна да троши много на издржавање сликара. Економски положај присилио је дакле сликаре да бјеже од штафелаја, па да траже излаза у раду приступачном широким слојевима, односно у умјетничком обрту. Почетак такве »колонизације« учинио је Пићербург још за година ратног комунизма, када је отворио пред сликарима широк излаз на књижевна поља — на рад у графици књиге. Још је тада никао у Петрограду читав низ умјетничких наклада, које су окупиле око себе прворазредне умјетнике, те оставиле иза себе на регалима аматера мале умјетничке музеје (одлична издања »Аквилона«, »Петрополиса«, »Академије«). Са свршетком Непа, ове су приватне накладе ликвидиране као капиталистичка подузећа, али су остале њихове културне традиције и њихове техничке силе, окупљене посљедњих година углавноме око двије накладе: кооперативне »Накладе књижевника« и »Академије« (која је прешла у руке државе). За Љењинградом се повела и Москва; нешто касније, појавиле су се и тамо умјетничке накладе, али најбоље узорке умјетничке књиге још и сада даје Љењинград.

За релативно мали број сликара отворено је још једно подручје дјеловања, које се не мјери центиметрима формата књига, већ десетицама метара казалишних декорација. Ту је водећу улогу бездвојбено освојила Москва; а »моду« је дуго диктирао и Љењинграду и читавој Русији дакако Мејерхолд. Ова мода »конструктивних декорација«, која је протјерала из казалишта сваки траг сликарства, те одстранила чак и казалишне костиме (надокнађене једнаким за сав персонал »професијоналним одијелом« — творничком

477