Nova Evropa

надлежних — појавио Мештровић са својим пројектом, проговорише одједном бучно и једнодушно београдски сликари и архитекти и инжињери. Проговорише и београдски скулптори — међу њима и они који су ишли на »незванични конкурс« »Батињола« —, придружујући се »објективној и савесној критици« Бранка Поповића, која инкриминише и истиче пре свега, да Мештровић »избегава уметничке форуме«! А Мештровић нити је кога ибегавао нити није избегавао, већ је напросто пристао да покуша »спасти ситуацију«, без обзира нато да ли »сматра за згодан задатак да везује свој рад с оним што је досада урађено«. Уосталом, ваљда Мештровић има права да пита, ко су код нас ти форуми који имају да оцењују радове најбољих уметника, и да одлучује за себе да ли ће ићи пред њих или неће. И свакако има право кад додаје, да су »странци« у уметности само — лоши уметници.

Кад су овако текле ствари, и кад човек уочи оно обилно истицање финансијског момента (свих оних милијона) у овим дискусијама и рефератима и меморандумима, како ту онда — и поред најбоље воље — да верује у »објективну и савесну критику« Бранка Поповића и друговаг Док је »Батињол« позивао приватно уметнике да — за милијон — израде скулптуре за »завршетак Моста у стилу лавова са манастира Дечана«, нико није протестовао што натечај није јаван и што се избегавају уметнички форуми; али кад паде реч —

у вези са Мештровићевим пројектом — о некаквих 18, и чак 22, милијона, узбуди се објективност и савест, па диже на ноге читаву уметничку — и суседну — чаршију, да на-

челно протестују и доносе одлуке. Па се, да би ствар била очигледније апсурдна, у том већу од архитеката и инжињера, које има да одлучује о скулптуралном делу Моста, даје и једном скулптору — »консултативан глас«! Уосталом, и то је напредак, кад се зна да у одбору за панчевачки споменик краљу Петру (а и сад за споменик палим Нишлијама у Нишу) није било ниједног скулптора! Напокон, што рекао Мештровић, »ко познаје прилике у којима живе наши умтеници, тај се неће чудити«; али зашто ударити одмах тако непромишљено и душмански на ни крива ни дужна брата-уметника, који није ни »странац« ни један од најлошијих2... Мештровић, наш »домаћи« и »расни« геније, познаје добро своје »пријатеље« и своје земљаке (и уже и шире), па је навикао да ради и у овако заглушној буци; али овакав завршетак Земунског Моста — у моралном смислу — »не може служити на понос« и на част уметницима, и њиховим вођама, југословенске престонице.

И Ћ.