Nova Evropa

на Драгаљ. Иза официра и војника, додељених као пратња Ауерспергову штабу, ишло је 40 мазага натоварених храном и разном војном спремом. Када су били на излазу из Ханског Теснаца, још у дубокој ноћи, изненада запуцају на њих усташе из толике близине, да су самом Ауерспергу звиждали куршуми око ушију; али усташе, незнајући да је ту главом главни командант Ауерсперг, забавише се око великога плена, а Ауерсперг срећно умакну и без задржавања дође право у Рисан, и још истог дана (20. новембра) стигне у Котор. Војска, остављена од Главног Команданта, поче одмах да се повлачи, и то под најтежим околностима у непрекидној борби са усташама и са природним, теренским и климатским, непогодама. Осим оних 40 товара мазага и пртљага Ауерсперга и његова штаба, где су се налазили топографске карте, операцијони планови и нацрти, па чак и шифра којом се Ауерсперг служио у својим извештајима, у рукама устаника остао је велики ратни плен: пушке, топови, муниција, војничка благајна, и велике количине хране. Колико је тада, при повратку са Кривошија, војска била у очајном стању и деморалисана, види се јасно из извештаја једног извештача-очевица, који каже: »Није то био обичан повратак, него слика и прилика оне страшне ноћи која је дошла после боја на Садови: оно мало преостале војске једва се држало на ногама; униформе су биле поцепане, а лица од праха и пуцања поцрнела, усне су дрхтале од очајања, и час по час шапутале клетве...« Своје губитке Аустрија није никада званично објавила. Али према извештајима новина, од читаве војске, која је бројала на 22.000 људи, није преостало живих и способних за рат ни 10.000. Од виших официра, зна се да су погинули пуковник Фрич од Фришајзна, ађутант-мајор Урбановић, и потпуковник барон Ринек; рањени су пуковник Јовановић, главни штабски лекар Вагнер, и мајор Маројчић, Осим ових, погинуло је и рањено још доста нижих официра. Од свих официра Албрехтова Батаљона остао је нерањен само један; а, од једне чете која је бројала 153 човека, вратило се живо само 80 људи.

Након овог трећег пораза, више није покушаван напад на усташе. У иностранству су се ширили разни по Аустрију неповољни гласови, па је Беч настојао да што пре и под коју било цену ликвидира овај устанак. Покушаји измирења с усташама преко разних посредника нису успели, док није најпосле у Кривошије дошао нови далматински намесник, генерал Родић. Сусрет Родићев с Кривошијанима лепо је описао архим. Дионисије Миковић у својој књизи »Српско Православно Бококоторско Владичанство«: »Родићев громоратни глас срдито одјекну: „А ђе сте ви одметници и хајдуци, који запуцасте и на Цара свога“ А Милан Радојчић,

112