Nova Evropa

пре Прашког Конгреса, ишао сам опет у Праг, где је тада приређена Изложба Трговачке Коморе, односно изложба чешке индустрије и трговине. Русија је међутим престала да буде у очима Чеха она патријархална земља са целом народу омиљеним »царем-баћушком«, како се она дотле јављала целом Словенству, па можда и целоме свету пре Руско-јапанског Рата и пре Револуције од године 1905 и Државне Думе. Сада је Словенство већ увиђало, да у овој православној »светој« Русији кипи и куха, да се припрема трагична узбуна, да је борба на дневном реду, и то нешто страшно и кобно. Утолико је јаче било интересовање Чеха за Русију. Изложба је била одиста сјајна: она је сасвим јасно показала, да је управо Аустрија присаједињена Чешкој, а не обратно! Све што се производило у Чешкој, жито и стока, све што се у њој радило, од локомотива до поштанске хартије, било је одлично. Једном сам приликом лутао по Изложби са професором Нидерлеом; задржавши се мало на узвишењу, он је пружио руку у правцу Прага, па је рекао: »Ено нашег златног Прага; Ви разумете, зашто га ми тако волимо»«... Те су ми речи остале стално у памети.

За време мојега боравка у Прагу већао је тамо Конгрес Словенских Студената; ту сам се први пут срео несамо са теоријским већ и са практичним, активним, и борбеним белоруским и украјинским покретом, који су иступали за нацијоналну слободу као и чешки и пољски студенти. Једни су били против »царства Хапсбурговаца«, али други против мога властитог »царства Романова«, па је то у мени изазивало тешке мисли. У то је време Праг играо улогу универзалног места где се тражила »словенска правда«, па иако нашим »словенофилима« (који нису хтели ни да чују о аутономији Пољске, о нацијоналним школама за Малорусе и Белорусе) није било баш пријатно да виде како се у Прагу на сва ова питања гледа са висине нарочитог Словенства, ипак их је нешто инстинктивно приморавало да се с тим мире и да слушају оне силне изјаве Карла Крамаржа, да »онај који вређа Словена није Словен«... Ту племениту улогу суперар: битра у питањима словенске савести играо је тада Праг. Да ли је игра и данаср... Још с пролећа 1908 године, Чеси су иступили у тој својој улози арбитра Словенства: кроз Варшаву су прошли за Петроград Крамарж и други чланови Словенске Уније аустријског Царевинског Већа, и ту сам се и ја упознао тада са Дром. Крамаржом, који се у Петрограду, у разговору са члановима Државне Думе и с председником Владе Столипиним, трудио да од њих добије обгћање, да ће разумно и праведно поступати са Пољацима и осталим мањинама. Разуме се, ни он није ништа постигао, јер је у Русији владала заслепљеност која није дозвољавала

205