Nova Evropa
koji su na visokim položajima —, stoje па putu ostvarenju sveopće slobode i blagostanja, Ta sveopća sloboda i to blagšostanje lebde nam na dohvatu ali se ne mogu ostvariti, i mi Gradjani Budućnosti lutamo naokolo po sadašnjici kao putnici ma ladji koja bi već davno morala stići u luku, luka je na vidiku, ali u nju ne možemo ući samo zbog nekog nereda na zapovjedničkom mostu. lako mi je većina ljudi na visokim DOoložajima u svijetu pristupačna, Ja nemam snage da ih dovedem u sklad, Ja mogu s njima govoriti, mogu ih čak i рокојеђан, ali ne mogu prisiliti njihove mozgove da узде ,, ,«
Ј. Тотбатта.
Омладина, и криза света.
Најмлађи, и криза света.
Савремена криза света, према сразмерама и према облику који заузима, не може више да се сматра пролазним феноменом. Она чак не може да се сматра ни обичном и пролазном »болешћу столећа« (»фен-де-сјекла«); то и није, можда, криза, већ дубок и радикалан преокрет: сукоб идеја, елемената, веровања, и принципа, при свршетку једне цивилизације. Латини, који су први и понајвише погођени овим процесом, осетили су сву дубину и тежину преокрета, па су скочили на одбрану Запада, наслућујући да се ту не ради само о »кризи«, већ о првим могућностима сумрака једног целог духовног комплекса, који је — са дужим прекидима од Ренесансе наовамо — трајао све до 1914.
Хуманизам и Ренесанса истакли су још једаред јасно и прецизно, да се — и поред разних северних или варварских сепаратизама (не заборавите Реформацију!) — суштина европске цивилизације ослањала на грчко-римску основу, и да Европа стварно живи, развија се, и умире, искључиво на тој основи. Теза и антитеза целокупног развитка европскога духа смиривале су се, коначно, у хармонији једне синтезе хеленско-римског идеала. Либерални историчари прошлога столећа посматрали су, до Светскога Рата, историју Европе као солидну и чврсту грађевину у којој је свако могао да се развија, чак и у супротностима и у реакцији према постојећем реду ствари, а да се притом ништа суштаствено не мора да измени. Крвави крици руских исповести и веровања нису успевали да престраше западне филозофе, јер они нису улазили ни у који конкретно детерминисани филозофски систем. Бенедето Кроче (у једној својој готово заборављеној расправи) смејао се професору Масарику, како је могао да ру-
53