Nova Evropa

како хоће, кад имамо и разне правописе (чак два израђена оба према прописима Министарства Просвјете и по одлуци Просвјетнога Савјета!) допуштене за употребу у школама, који се међусобно разликују, и док се наши филолози још увијек међусобно натежу и један другом пребацује незнање, није било најопортуније да се баш код филмова почне с оваквим експериментом, јер је филм најмање подесан за покушаје ове врсте, будући да се с њим у пракси поступа као са трговачким артиклом, од којег велику и вишеструку корист има, у првом реду, државна благајна.

Присилно кориговање филмских текстова не може се оправдавати тиме што се филмови приказују у цијелој земљи, јер су и новине и књижевна дјела, без обзира нато гдје излазе, раширени по цијелој земљи. Тај поступак не може се оправдавати ни тиме, да се овом мјером хтјело подигнути квалитет филмских пријевода, који нису увијек били на висини. Постигло се противно! Баш зато што постоји коректор текстова, сиромашнији и несавјеснији власници филмова повјергвају овај деликатан посао, за који је потребна нарочита вјештина, не бољем и способнијем познаваоцу језика и преводиоцу већ јефтинијем, рачунајући с тим да ће коректор ионако поправити оно што не ваља. Међутим, коректор, који није видио филма, не може да се упушта у појединости, нити је његова дужност да мијења структуру реченица.

Због свега што је довде речено, прегледавање филмских текстова, по нашем мишљењу, овако како се код нас данас изводи, преурањено је. Филмови су исто тако намијењени широкој јавности као и новине и књижевна дјела, — зато је овај неједнак поступак неоправдан. М неразумљиво је, да се већа пажња посвећује филмовима, и још к томе у огромној већини стране провенијенције, него књижевним и казалишним дјелима (језик, напримјер, загребачког казалишта, да не идемо далеко, често је управо скандалозан!), док се иначе са филмовима поступа као с обичном трговачком робом, па морају чак — у корист казалишних »храмова умјетности« — плаћати и т. зв. »казалишни динар«! Ако су званични фактори ипак мишљења да је прегледавање филмских текстова потребно, онда би требало припазити да се не извршују промјене од којих имају штету они од чијег рада држава има великих користи, те да се јавност не одбија од кинематографа. А кад смо већ тако »богат« народ, нека се онда допусти наизмјенична употреба двију, па и више, ријечи за исти појам, да свакоме буде право и да свакоме буде разумљиво, — док не дође вријеме да се и у нашем књижевном језику сложним силама очисти пшеница од кукоља. Можда тај дан ипак није тако далеко како многима изгледа.

Маријан Микац. 63