Nova Evropa

У одбрану филма. (Поводом Еренбургове „Фабрике снова«.)

У низу својих »кроника нашег времена«, Иља Еренбург написао је и »Фабрику снова«, — »кронику филма«. Можда ће се учинити неактуелно, писати о књизи која није написана јуче или прекјуче; а већ је поодавна преведена и на наш језик. Филмске »фабрике«, о којима Еренбург пише (Рагаmount, Metro-Goldwyn, Еох, Жагпег Вгозз, Шеа, и други), додуше, још постоје; исто тако постоје и твртке Мезегп Electric, Tobis-Klangfilm, a Кодак, а жив је и МИШ Науз, скупа са својим моралним кодексом филмске индустрије; али филмови које Еренбург наводи, и на које се позива, одавно су ишчезнули са кинематографских репертоара. Него, Еренбург спомиње поједине филмове само зато да би, по свом схватању, изнио д у х филма, и да би приказао производњу филмова, са њеним најистакнутијим (трговачким) представницима, и са свим њеним скривеним и откривеним механизмом; а тај просјечни дух филма, и начин његове производње, као и њен механизам, у суштини се нису измијенили, па је стога значајније од датума, кад је штампана ова књига и кад су угледали свијета разни њени пријеводи, онај утицај што га она још и данас врши на публику и на људе који пишу, и код нас и другдје. Још увијек врло многи говоре, пишу, и мисле под сугестијом Еренбургове »Фабрике снова«, особито писци који нису стигли да се обавијесте, те који — без властитог критичног погледа — насиједају Еренбурговој рјечитости и, заслијепљени једностраним изношењем чињеница, даље разрађују његове идеје. Тако се у свијету одржава једно погрешно мишљење о филму.

Ако покушамо да кроз дебелу кору Еренбургових поруга и подсмјеха дођемо до праве језгре, онда ћемо наћи да он филму чини углавном ове замјерке., Прво: филм је посао за једне, а пропаст за друге. Он је милијунски посао за оне који му сједе на грбачи, те циједе из њега марке, доларе, и франке. Они су сви исти, макако се звали: Zukor, Goldwyn, Еох, СЈатке, Гаетгаје, и т. д. у Америци, Нибепђегб у Њемачкој, Мабап у Француској; свака велика земља има богове и полубогове своје филмске индустрије, као што има и војску статиста, изгладњелих и упропаштених, који за мале паре стављају на коцку своје животе. Сви ти Цукори, Натани, Хугенберги иду само за једним, а то је новац; човјечанство, макакве му биле идеје-водиље, идеали, за њих не постоје, све што они траже од филма, то је да им донесе новаца, само новаца... Што су американски »фабриканти снова« изабрали себи свога Мојсију (Еренбург каже »Цара«), у лицу

256