Nova Evropa

Knjiga XXVIII. Broj 9. 26. septembra, 1935

У моралу штампе,

Дани и ноћи у граду једнаки су. Улице врве животом бучне и мртве, као и људи — ужурбани и смирени. Колпортери вичу, извикују, надвикују се. Слова још миришу на бензин, заудара влажан папир, заудара свјежа, црна ситна ријеч с масних новинских ступаца. Људи врше своја звања и своје дужности. Сваки своје. М штампа врши своје, и за се и за другога. Вршење дужности моралан је акт, моралан и по идеалистичкој филозофији Емануела Канта, моралан у сваком погледу, до сржи моралан. Морал, кажу, има своје »законе«; и штампа, такођер, има своје законе, иако не познаје никакав, ни религијозни ни филозофски, систем или катекизам морала. Она познаје само живот, али га добро познаје.

Филозофија морала, додуше, као практична филозофија, најуже је повезана са животом, у свим његовим гранама, у свим његовим манифестацијама. Уз филозофску и психолошку, она има још и своју социјолошку (социјалну) и економску основу. Није апријористичка. Живот је створио штампу, па и њен морал — морал стварности, морал живота. Тај морал није ни истинит ни лажан, али је факат, чињеница, и он постоји. Није ни универзалан, ни вјечан, ни непромјенљив; он се у сваком моменту формира. Он је посљедица и мотив друштва, средине, те и човјека, — условљен објективно и субјективно. Није изван њих ни над њима, већ у њима, међу њима. Није метафизичан ни мистичан. Штампа има и свој идеал и свој морал. Идеали су морални, али нису сви идеали идеални, па ни морални. И »морал« може да постане сатиром на морал, може да постане пародијом, травестијом, антиподом морала. Што је корисно, увијек је и лијепо и потребно; а што је корисно, може да постане и »морално«. Рећи ће неко: »макијавелизам«; али, људи су, и принципијелно и методолошки, већи — невјеројатно већи — макијавелисти него што то о себи признају. И несамо људи као појединци, већ и људско друштво уопће.

Живот има своје законе; морал их, стварно, нема. Морал штампе је мутан. Он није устаљен ни утврђен, —- она га

281