Nova Evropa

атишу. Без праве стваралачке и културне вредности, Јевреји

су још и потпуно аморални. Да би све то доказао, Хитлер.

даје, доста фантастично, преглед историје, особито немачке. У наше доба, Јевреји се служе с неколико моћних средстава, као што су берзански паразитарни капитал, јеврејска преса, и марксистичка пропаганда, те напокон, социјал-демократске странке и њихов савезник — Друга Интернацијонала, струковне радничке организације, и поглавито комунистичке странке и Трећа Интернацијонала. Берзански капитал и марксисти упропастили су Немачку године 1918 (иначе би она сигурно била победила!), јер су служили Антанти у експлоатисању и подјармљивању послератне Немачке (у савезу са »политичким католицизмом«, т. ј. Ерцбергер—Брининговом странком Центрума); али су се највише угнездили у Русији, коју су разровали и подјармили, а сада се — ослањајући се на њу, односно на њене подјармљене народе и њена неизмерна богатства, — спремају да освоје цео свет и да оснују Васељенско Јеврејско Царство. Уосталом, вели Хитлер, све је то већ изнесено, у виду »песме будућности«, као план у чувеним »Протоколима Сионских Мудраца«, — треба само прочитати пажљиво те протоколе (уосталом фалзификат!) и улога Јеврејства, па према томе уједињених марксизма-комунизма и берзанског капитала, биће посве јасна. Свим недаћама савременог човечанства, пре свега »аријеваца« и највише Германа и њихова Царства, крив је дакле мистични, инфернални »Жидов« (»дег Јиде«). Чак и окупација Рајнске Покрајине од стране црначких француских трупа дело је тог »Жидова«, који је хтео да нарочито понизи и опогани Немачку, да оскврнави чистоту немачке крви. Земља, поред Русије, где се нарочито јако осећа утицај »Жидова«, то је Француска.

Према суседној Француској, аутор »Моје борбе« не крије своје мржње: »Неумољиви смртни непријатељ немачког народа јесте и остаће Француска... Енглеска не жели светску силу која се зове Немачка; али Француска неће уопште никакве силе која би се звала Немачка... Ова држава (Француска), осуђена на све веће прожимање црначким елементима, значи — у својој повезаности са интересима јеврејске светске владавине — сталну и подмуклу опасност за опстанак беле расе у Европи.. .«, и т. д.. Разумљиво је дакле што је Хитлер, с помоћу закона о ауторском праву, забранио ширење у Француској превода »Моје борбе«.

У поглављу за које смо напред споменули да је посвећено минхенском добу, Хитлер подробно аналише предратну спољну политику, и поименце систем савеза Немачке. Он осуђује политику ограничења броја рађања као протуприродну и опасну са »расне« тачке гледишта, сматра неефика-

176