Nova Evropa

Тужиоштво; а говоримо о властитом случају само зато, што смо о њему свестрано и темељно обавештени, те што бисмо и пред суд позвани — могли заприсегнути, да смо изрекли »истину и само истину«. Да уђемо одмах у средину ствари.

Нашим читаоцима је позната анкета коју смо отворили о питањима наше унутрашње политике, а на коју смо досад донели двадесетичетири одговора, разних погледа и са разних страна, али сваки озбиљан и надахнут очигледно најбољим намерама; није нам само с једне стране речено, колико је овака анкета потребна и за опћу ствар корисна. Не може нам стога бити равнодушно, да смо морали ову анкету прекинути, јер нам је лист већ у више наврата забрањен, с образложењем, да садржина појединих чланака — у целини или деломично — »изазива мржњу против Државе као целине, те верски и племенски раздор«. Нити нам, држимо, ико може замерити, што се узбуђујемо и што не можемо скрштених руку гледати где нам се забрањује умерена родољубива критика, док испод земље несметано тече и тутњи и буја жута штампа и нецензурисана литература, у којој чланци »Нове Европе« ишчезавају као кап у мору. Пошли смо стога да испитамо порекло ових забрана, и закуцали смо на врата свију надлежних који долазе — по закону — у обзир. Но нашу молбу да нам објасне, да ли се оваки поступци слажу с њиховим намерама и упутствима, добили смо уверавања, да они не одобравају, па често и не знају, за ове забране: док, напротив, знају добро за »Нову Европу« и за њено писање кроз ових седамнаест послератних година. Тако нас је траг довео напокон до Пресбироа код Председништва Министарског Савета, где наши новинарски другови седе врше надзор над јавном речју — уколико то спада у њихову надлежност. Међутим, за »Нову Европу«, која не иде на предцензуру — у случају прекорачења Закона о штампи надлежан је суд (Министарство Правде), а не Пресбиро, па ако надлежни држе да смо повредили Закон о штампи, »изазивајући мржњу против Државе као целинеи т. д«, нека нас позову пред суд, да се можемо бранити; али док се овако поступа с нама из Пресбироа, који би понајбоље морао знати у како преданој служби за општу ствар ми већ деценијама проводимо свој век, ми се ни крај најбоље воље не можемо одбранити од сумње, да сен у то надлештво завукао понеки јефтићевац, којега би требало отуд истерати на чистину. Г. Др. Стојадиновић је учинио роду глас брзим и енергичним захватом у свом ресорном Министарству са шверцерима на посланичким положајима; да ли он има ока и срца да исто подузме и у надлештву које му је подређено као Председнику Кабинета, противу кријумчара забрана поштене речи и дозвољене критике»...

188

Ре а