Nova Evropa
право, то је идеја и патос Пушкинове оде: угњетавање народа, ускраћивање слободе, одвело је Луја ХМГ под гилотину, али његова смрт није била основана на праву; и гле, већ се попео на престо Наполеон, тај »самовласни злочинац«, да гази слободу... Али се ода овим не свршава: Пушкин наводи још један пример грозне судбине »тиранина« који гази закон и слободу, те гине љутом смрћу; тај пример живео је у сећању ондашње Русије, и нарочито се радо наводио од ондашњих руских напредних кругова: оду »Слобода« Пушкин је — према казивању савременика и сведока, познатог мемоаристе Вигела, — испевао имајући непосредно пред очима утврђени Михајловски Двор, где су завереници-официри, једне мрачне мартовске ноћи, убили цара Павла. Цар Павле је за ондашње поколење био класичан пример опаког тиранина, који је претрпео заслужену казну... 5
Годину дана доцније, Пушкин посвећује своме интимном пријатељу и нешто старијем вршњаку, касније знаменитоме мислиоцу Чаадајеву, којега је необично ценио, једну од својих најлепших песама, и по садржини и по осећајности и по форми, — дивну химну слободи. За песника су »љубав, наде, тиха слава« само »обмана«; »ишчезла су уживања младости«, јер њих младиће (песнику је тада једва деветнаест година!) зову сад друге дужности, друге жеље: они »чују зов отаџбине«, они »чекају са страсном тежњом тренутак свете слободе, као што млади љубавник чека тренутак заказаног састанка«. МИ то ишчекивање није узалудно: »Док гори у нама плам слободе, док живе срца за част, о друже, посветимо отаџбини прекрасне напоре наше душе. О друже, веруј: освануће зора чаробне среће, Русија ће се пренути иза сна, и на рушевинама самовлашћа биће забележена наша имена«... Песник је имао право: име његово и име његова друга остала су забележена на рушевинама црне прошлости и на вратима у светлу будућност.
За Русију, земљу готово искључиво сељачку, и то тада још земљу тешког сељачког робовања, питање слободе било је од највеће важности. Мако сам пореклом из старе племићске породице (»шестотинагодишњи племић«, према његовој властитој изреци), Пушкин је искрено саосећао са сељаком. У духу Русоа, он је опевао мирно и пуно врлина и лепота руско село; он се у њему осећао срећан, он »се ту учио истини, обожавајући слободном душом природне законе«. »Али, усред идиле, страшна мисао замрачује душу«: »Пријатељ човечанства« на селу наилази на трагове »незнања«, сусреће се са »дивљачким господством (барством)« и са »оскудним робљем«. У неколико снажних китица, песник приказује слику суровог угњетавања сељака; али у исти мах не гуои
70
O A IE UN