Nova Evropa

је најважнија чињеница, коју ћемо запазити ако само бацимо ма и поглед на све што се сада пише о Пушкину, да се у стремљењу оживљавања успомене на великог руског писца слијевају жеље и службених вођа совјетске политике и читавог напредног дијела совјетског друштва. Најновија литература о Пушкину у Русији даје утисак, да је младо совјетско друштво, прелазећи са дугачка и разрована пута на широк и утрт друм, опазило у даљини Пушкинову кућу, па јој се толико обрадовало као да је то дуго жељковани очински дом. У совјетској збиљи Пушкин се показао оним мјестом на којему се човјек може легално да одмори од ставоспјева »генијалноме« Стаљину, од облигатних цитата из »љењинизма-стаљинизма«, од досадне службене сухопарности, те једноставно да се преда размишљању о себино својој судбини.

Што је дакле у Пушкинову лику такова да он данас, након сто година од своје смрти, и након двадесет година од највеће револуције, која је до темеља потресла читавом државом, опет постаје интимно близак младом совјетском друштву»

Међу безбројним успоменама на Пушкина, које су изнесене још у предреволуцијонарно вријеме, два свједочанства нарочито изразито указују на значење овога пјесника у његово доба. Прве дане послије његове смрти, штампа у Русији налазила се је под таковим притиском цензуре да се није смјело тискати чланке наклоњене пјеснику; једино се уредник »Литературних Прибављениј« (»Књижевних прилога« уз »Руски Инвалид«), А. А. Крајевскиј, усудио донијети биљешку, која је касније постала историјском: »Сунце је наше поезије зашло!... Пушкин! Наш пјесник, наша радост, наша дика!« Друго свједочанство забиљежио је А. В. Никетенко, према ријечима своје жене: она се враћала из Моги-

љева, па је »на једној станици близу Петрограда спазила

обична сељачка кола, на колима сламу, под сламом лијес заогрнут врећом; три жандарма су се вртила по дворишту: поштанске станице, настојећи да што прије промијену коње, да би могли даље брзо поћи са лијесом«. Када је Никитенкова жена запитала, што је то, један од сељака у близини рекао је: »А Бог би знао! Убијен је некакав Пушкин, па га ево одвозе поштанским колима, као пса, — нека ми Бог опрости«.

Нашу пажњу привлаче на себе три лика руске збиље у историји 19-га стољећа: слијепа, тупа, и страшна службена Русија; још нејака демократска друштвеност, која се отима из гвоздених панџа мртвог режима; и тајанствена, далека; сељачка земља, која од времена до времена намрштено и пенекад мумлајући посматра трагични двобој између умируће

78

ин