Nova Evropa

познатих људи и опћег узбуђења на дан смрти пјесникове: »Да је у Русији могућа револуција, она би била букнула у ове дане у Петрограду«...

Несамо по схваћању пријатеља-савременика, него и по опћем мишљењу потомства, Пушкин није никад био представником или заступником једне класе или друштвене групе, већ пјесником Русије; то је јасно и одређено осјећао и сам Пушкин. Вересајев,у свом познатом дјелу о Пушкину, наводи свједочанство »Старог лицејисте«, који је Пушкина једном на улици запитао гдје је намјештен, а овај му је кратко одговорио: »ја служим Русију«. Разјашњење Пушкинова чара можда и данас треба тражити у томе, да је он био најсјајнији представник пробуђене нацијоналне свијести. Њему је била туђа идеја антагонистичког социјалног развоја. Притом, уза сву своју прогресивност и љубав к слободи, Пушкин ни је био револуцијонар. Зато његово име и пада у засјенак у критичне дане руске повијести, а његова привлачност се поново оживљава чим се обнови процес »органског« развитка.

У прве године Револуције, нарочито у годинама грађанског рата, људи нису могли да посвећују пажњу Пушкину. Он се тада био завукао у тихе ћелије учених пушкинистад; и његовим пјесмама загријавали су се »умирујући грађани« старог срушеног друштвеног поретка. Совјетко друштво окренуло је први пут лице Пушкину за вријеме Непа, када је покренута поново и лозинка умјетничког реализма, уз проблем културног насљедства. Ускоро затим, »генерална линија« поновно је гурнула у кут Пушкина: пјатиљетка није имала интереса зањ. Али је међутим Пушкин задобио био свога читаоца у совјетским народним масама; њега је сада читао и почео да воли многобројни иако политички мало одређени дио совјетског друштва, она »земскаја« Русија (интелигенција), која је запослена по провинцијским самоуправним тијелима, а коју ћемо — врло условно и схематично — назвати »десном опозицијом«.

А данаср — Данас, када совјетски живот као да улази у нове облике, данас Пушкин постаје љубимцем готово читавог совјетског друштва, иако је то јединство — како нам се чини — привидно. Јер, довољно је да упоредимо умјетничка дјела која су посвећена сликању живота Пушкинова (Тињанова »Пушкин«, Ив. Новикова »Пушкин у Михајловском«, А. Глобе »Пушкин« Г. Чулкова »Пушкин у животу«) са чланцима о Пушкину службених критичара, па да уочимо разлику у гледању и у љубави једних и других. Једне привлачи к Пушкину његов слободњачки карактер, његова мржња на све што је службено и сухопарно; они воле »тајну слободу«, коју је он славио и у најцрње дане