Nova Evropa

с

Savremena demokratija rodjena je u Francuskoj Revoluciji i u svojoj prvobitnoj pojavi ograničavala se na apstraktnog čuvara svojih principa, Dosledna njima, a poimence principu jednakosti, koji je uslov za ostvarenje pravde, ona ukida sve privilegije po rodjenju. Demokratija, medjutim, ne ukida ustanovu nasledja, jer bi time porušila osnovu na kojoj je sama postala; ali ona ograničava dejstvo ove ustanove, suzbija Sa progresivnim porezivanjem nasledjenih dobara. Načelo neograničene slobode individue, u perijodu liberalne demokratije, izazvalo je nove snage u društvenoj strukturi, te se tokom XIX veka nagomilavaju bogđatstva u rukama pojedinaca, a zatim podiže moćna industrija, koja se sve tešnje vezuje za novčane zavode, pa finansijski kapital sve više prodire u sve grane privrednogš života i postepeno preuzima, političku vlast u svoje ruke, Usled ovakova razvitka privrednog života, dolazi i u socijalnom životu do podele na »velike« i na »male«, pa budući da ovi »mali« sačinjavaju široke slojeve naroda, demokratska država napušta ulogu apstraktnog čuvara svojih principš i pristupa intervencijonizmu u korist slabih. Usled sve jačeg društvenog dilerenciranja, te sve akutnije borbe izmedju interesa pojedinih društvenih redova, intervencija države postaje sve češća i jača na svim područjima društvenoga života. Ovaj rastući intervencijonizam države čini se da protivureči načelu slobode individue, ali samo na prvi pogled, jer raniju apstraktnu slobodu i jednakost zamenjuje sada konkretno oslobodjenje velike većine društva, čija je sloboda skučena i ugrožena novim socijalnim prilikama, U tu svrhu, država zakonima olakšava položaj dužnika prema poveriocu, proširuje krug dobara koja se izuzimaju od izvršenja za prinudnu naplatu, uvodi moratorijum, i — na koncu — reducira čak dučove; dok, na drugoj strani, pruža sve jaču zaštitu deci, siromasima, bolesnima, žrtvama nesrećnih slučajeva i katastrofa, Pa ide još i dalje:

stupa u otvorenu borbu protiv moćnih, zaštićujući slabe i eksploatisane.,

U prvom perijodu savremene demokratije, sloboda ugovara– nja smatrana je logičnom posledicom lične slobode, — ali se tada verovalo još u mogućnost harmoničnog razvitka društvenih interesš bez intervencije države, Medjutim, danas je jasno da tu harmonije nema, i da pri ugovaranju izmedju ekonomski nejednakih stranaka nema lične slobode, budući da slabiji uvek stoji pod pritiskom moralne ili ekonomske prinude јасеба. Stoga se demokratska država smatra pozvanom da interveniše, pa — namesto pojedinačnih ugovora — danas se sve više zaključuju kolektivni ugovori, Isti uzroci izazvali su i ustanovu O rada, i zakonsko normiranje minimalne radničke падтсе.

159