Nova Evropa

И

им се налазе изречно још и у овом садашњем политичком споразуму, у члану четвртом, где се говори о активности, »на својим односним територијама«, упереној »против територијалног интегритета или постојећег поретка друге Стране Уговорнице« ... То је ишло тако још све до пред крај рата у Етијопији и »џентлменског споразума« с Великом Британијом; а тада одједаред, нема ни година дана, окрену ветар и поче да нас сунце греје откуда нас је досад само лед био: просуше се хвале на нас »барбаре«, из пера од којих смо се тому најмање могли надати, — Вирђиније Гајда (директор »Giorпаје а НаНа«) и Рино Алеси (директор тршћанског »Piccolo«) поведоше коло, као на дат знак. А ми га прихватисмо, бржебоље, и »док међународни антифашизам измишљотинама покушава да затрује међународну атмосферу, гроф Ћано путује у Београд... .«

Још 831. октобра 1936, одговарајући »на љубавне понуде с онкрај Јадрана«, уводник сушачких »Приморских Новина« отпоручује, да »не треба да верују, да ће нас — након свега искуства које је легло међу нас — навести да и за моменат послужимо игри талијанске дипломације и да испунимо као фигура једно поље на њезиној шаховској дасци у великој међународној игри која се данас води«; а већ Ускрс 1987 доноси, од истог уводничара, поздрав (»У добар час!«) »без икакве резерве«, уз тврдњу, да су »новим београдским уговорима уклоњени и последњи остаци раздора и неповерења...« ИМ остали званични и полузванични листови, као што је природно, обасипају Владу хвалама и честиткама за овај »ускршњи поклон«, док се идеолози нашег обновљеног нацијонализма и расизма (— на челу са тако поузданим и опробаним политичким чистунцима као што су Мита Димитријевић-Оливера и Др. Светислав Стефановић —) користе приликом да отпевају химне фашизму и Мусолинијевој »тоталитарној држави«. Зар бар одушевљење ових последњих не потиче на размишљање наше одговорне факторе, ако их већ не узрујава незадовољство и забринутост неутралних и опозицијоних људи и струја» Нама је уосталом тешко веровати, да Господин Министар-председник — реалист као што је, и маколико ценио корист овог свог политичког и привредног успеха, — не увиђа шта значи чињеница, да наша држава признаје новога Цара Етијопије пре свих својих великих и малих савезника, а мимо Лигу Народа. Утолико нас више испуњава немиром његова кратка изјава новинарима, о свом шефу и учитељу Пашићу у вези са целим духом његове политике према Италији: она може задовољити данашње

управљаче Италије, али је она за нас — који смо такођер познавали Пашића, и који се нисмо слагали с његовом поратном политиком, — двосмислена и мистеријозна. Поготово

167