Nova Evropa

а и

исправно на опће стање у свету, док диригујуће класе воде тај свет у провалију, поглавито зато што мисле и дејствују сасвим опречно од народних расположења и од народног инстинктивног посматрања збивања у свету.

Обузет оваким мислима, ја сам, овога лета, напуштајући један део Балкана и враћајући се на Запад, дошао до уверења, да су мали народи и европског југо-истока и европског северо-запада досегли једно зрело гледање на свет, док напротив диригујуће и одговорне класе њихове раде сасвим супротно народном расположењу и народном предосећању. Никада можда, у стварима света, није постојао дубљи неспоразум и фаталнији сукоб између вођства и народа него данас. Никада можда водеће класе нису биле толико ван оквира народних расположења, никада интелигенција није сматрала својом историјском дужношћу да интерпретише ствари сасвим супротно од онога како их осећа народ. Да ли се варам»

Да посмотримо, с обзиром на ова размишљања, ситуацију у Европи, иако — признајемо — нема тежег задатка од тога: да се протумачи драма данашњег тренутка. Ја сам, кроз задњих неколико недеља, прошао Европу од крајњих граница Југа де готово крајњих граница Запада, и мени се чини, да постоји у исти мах један и сто тисућа проблема. Постоји драма европског Запада, као што постоји драма европског Југа, европског Севера, и европског Истока! Постоји сукоб великих, као што постоји и једна тешка несигурност, измешана с узбуђеношћу и страхом, малих народа. Италијанско-абесински сукоб, који није завршио само са падом једног малог народа већ и са поразом Друштва Народа, а и са померањем целог послератног система, био је тек почетак: оно што нису успеле да учине апокалиптичке визије једног заблуделог света (у речима Негуса), учинила је Шпанија са својом крвавом трагедијом, која је подвојила европске народе и поставила их једне противу других. Довољно је пролетети Европом, задржати се по неколико дана у њеним средиштима, завирити у друштва и каване, ући за часак у скупштине или застати на пучким зборовима, по градовима и на селу, свагде се осећа једно и исто: Шпанија је дубоко раздвојила Европу. Иста драма која трза и ломи до сржи две Шпаније, повукла је дубок и данас већ непремостив јаз између две Европе. Ту је Шпанија изрекла своју мисију; она није само раздвојила десницу од левице, она је преполовила десницу и преполовила левицу, одвојила католике од католика, демократе од демократа, комунисте од комуниста. Све је у мозгу и у утроби Европе ускомешано, померено, и поново постављено у питање, све је прорешета-

249