Nova Evropa

тина година, даје Сервантесова »ПНуманција«, комад крваве актуелности: борба између цивилизације и варварства, борба између римских тотализатора и нумантинских сељака, који по цену да сви изгину хоће да сачувају своју слободу као народ и као град. Има нешто величанствено у томе актуализовању историје: париски пук то осећа фантастично младо и патетички, носећи у себи вечну веру у слободу.

" Хтети резимирати ово стање, значи упуштати се у ишчекивање великих и судбоносних прелома и обнова, и значи уједно осетити младост демокрације, коју народи носе вечно у себи, а изнуреност водећих класа и недостатак вођства. И кад Мусолини дијалогизира на талијанским пијацама са народом, не служи ли се он најелементарнијом формом демокрације» Оно »да«, које он непрестано жели да чује, на свако своје питање, пред сваким одређивањем свога става, није ли то основна демократска форма коју му намеће његова савест у сумњи2 Све сами упитници који нису још одгоненути, али који постоје и који представљају сву трагедију данашњице, у којој се европска цивилизација бори између живота и смрти.

Међутим, има једна чињеница која се истиче и намеће у овим свакидањим размишљањима о судбини Европе, — то је проблем малих народа, и њихов став у овој великој драми света. Овде можемо да забележимо тек основне моменте. Млади су народи изникли из једне демократске Европе, а Светски Рат био је рат за победу малих народа. Велике европске демокрације, које су са њима у моралном и физичком савезу водиле рат, и које су га добиле, исконструјисале су једну европску карту која одговара највећем броју малих народа у Европи. Никада се пре тога није показала шира платформа за могућности развоја малих народа него у овој реализацији; ту је проблем моралне и политичке опстојности Европе досегао најповољније услове. Европа не би ни могла да опстане посред великих расних групација или вештачких етатистичких творевина (какве су биле бивше Отоманско или Аустроугарско Царство), — она је понајвише Европа кад се представља малим државицама и малим народима, у којима сви, па и најмање нацијоналне самосталности, несамо могу остати у животу већ и развити своју пуну регијоналну формацију. Нико не може да порекне, па ни најокорелији филозоф расизма, да је британски »Commonмеа Ећ« најсавршенија форма данашње цивилизације, и да је свакидањи референдум малих швајцарских кантона њена најсмионија реализација. Ко у то сумња, тај сумња у вредност саме цивилизације. — »Ви, дакле, тражите повратак на

252