Nova Evropa

сним сарказмом, а питање карактера није за себе никада коначно ријешио. У унутарњим политичким односима редовно се пребацивао на страну јачега, па макар морао жртвовати и своје дојучерашње сараднике. На расправи о којој је ријеч, држао се више као свједок него као оптуженик; а проказивањем Тухачевског спасио је своју главу. Постоји можда не сасвим неоправдана — верзија, да је био — провокатер... Изјава из завршне ријечи, коју цитира »Н. Е.«, чини га, у најмању руку, сумњивим.

Позната је ствар, да је Државни Тужилац Војног Колегијума (Вижински) успијевао да од оптуженика добије сва потребна признања; штавише, оптужени су признавали и оно што их се није питало, па чак и оно за што се није ни знало! Чему је и Радек својевољно говорио о ствари за коју га нико није питао» Свакако је његова изјава веома тајанствена, и једно пада у очи: да је наводно Љењин — чије име Радек наравно дрхћући изговара! — био у директној или индиректној вези са Принципом, односно с организацијом Сарајевског Атентата, дакле једном терористичком акцијом. Изјава Радека може, у ствари, да дифамира Љењина; свеједно, да ли је он то чинио по нечијем налогу или из потребе самоодржања. Треба се само сјетити, да су сви процеси и прогони против старих бољшевика оправдавани тиме да су спремана и спровођена терористичка дјела: Троцки, Зиновјев, Камењев, Смирнов, Пјатаков, Соколников, Серебјаков, Томски, Муралов, Путна, Смилга, Раковски, Шацкин, и низ других, — све најужи сарадници Љењина, — били су жигосани као терористи и највећим дијелом смакнути. Можда је некоме требало да се и самог Љењина прикаже као терористу, организатора атентата, и тиме читав љењинизам политички компромитира» И још нешто; данас просјечни европски човјек још увијек мисли, да је Сарајевски Атентат био узрок а не повод Свјетском Рату. Довођење Љењина у везу са Сарајевским Атентатом, и тиме са Свјетским Ратом, значи уједно поставити старе љењинисте пред суд свијета као могуће узрочнике једног новог покоља. Јер зашто би иначе совјетска цензура пропустила атак на Љењина, који из Радекових ријечи јасно произилази»

Међутим, нема ниједног индиција који би упућивао на било коју везу између бољшевика и Младе Босне. Нигдје у бољшевичкој литератури, а напосе у дјелима Љењина, нема ни трага о било каквој, и ма како посредној, вези са босанским револуцијонарима. Име самога Љењина било је готово непознато, а бољшевизам поготово. На другој страни, тачно је да је руска револуцијонарна литература снажно утицала на босанску омладину, и то нарочито литература »народника« и социјал-револуцијонера, која јој је била већ по својој аграр-

283