Nova Evropa

Музички преглед.

„Порин“ Ватрослава Лисинског. (Поводом четрдесете облетнице прве представе.)

Сценске игре на народном језику изводиле су се у Загребу већ у Седамнаестом Стољећу. Али се на главној позорници, у палачи грофа Амадеја — данашњем природословном музеју у Горњем Граду —, све до у предилирско доба приказивало само на њемачком језику. Кад је загребачки грађанин Крсто Станковић, новцем који је добио на лутрији, на Маркову Тргу, такођер у Горњем Граду, концем године 1834 сазидао нову казалишну зграду, данашњу градску вијећницу, престао је апсолутни пашалук страних директора у загребачком казалишном животу. Представа Кукуљевићева дјела »Јуран и Софија«, које је давано 10. јуна 1840 године, има карактер јуриша, након којег је нова казалишна зграда дошла под власт народних људи. Али борба за апсолутно господство »илирског« језика на загребачкој позорници завукла се још пуних двадесет година. Задњи одлучни ударац овој туђинштини задали су ђаци, тако да су 24. новембра 1860 посљедњу њемачку представу напросто разјурили.

До овог раздобља старали су се илирски »домородци« да, пригодом гостовања туђинских дружина, у међучиновима прогурају понеку пјесму на »илирском« језику. Тако је патријотска будница Ферде Ливадића (»Још Хрватска ниј' пропала«) уз огроман занос »домородаца« отпјевана 7. јануара 1832 године, поводом представе њемачког, али за нас локализованог, дјела »Пле Мабдајепеп-СОтобе bei Ogulin«.

У то је велики подстрекач илирског настојања у музици, Алберт пл. Штрига, наговорио међу домородцима као »складотворца« већ уваженог Ватрослава Лисинскога, да прионе око компоновања своје опере »Љубав и злоба«. Дана 12. марта 1844 изводио је Егазпе , у међучину представе »Зеђеп Оћк«, арију »Али она опет моја мора бити« из поменуте опере Лисинскога, тако да се — према извјештају »Данице Илирске« — »из свих лица жарила домородна ватра«... Концем марта и почетком априла исте године, уз огромно одушевљење »домородаца«, изведено је пет пута за редом ово прво на нашем језику писано оперско дјело. Извјештај о успјеху опере »Љубав и злоба« (у »Даници Илирској«) има и овај карактеристични ставак: »Гласови те музике као да нам дираху у ухо одзиви народних напјевах свих скоро илирских покрајинах. Сада замнише гласови као што смо у хорватских, сада као у сарбских, сада као у штајерских умиљатих песамах више пута чути прилику имали. И то

404

вене