Nova Evropa

Оваково корачање у развоју схватања о својини и сврставању примијењеног схватања у организацију државне власти већ се проводи, у становитим државама јаче а постепеније у онима гдје се само осјећа и ступа под притиском организованих маса и њихових потреба. Разлике могу постојати у томе: да ли носилац свеукупне власти и једини овлаштеник свега има бити анонимна држава или пак жива заједница свих јединака рашчлањена у мање заједнице, а заједнице у јединке уоквирене по своме привредном давању, по своме духовном стварању, и по територијалној групацији. Безлична држава отимље се надзору и критици јединака и може да застрани, вођена од које јаке и частољубиве личности. Напротив, људска заједница као субјект свих права и носилац свих власти сачуваће у својим рукама сва права управе и руководства с државом. Неулазећи овдје у потање рашчлањивање тих појединих врста, већ враћајући се на горња излагања, морамо се запитати: је ли боље поспјешити ход људског напретка и улазити смишљено и припремно у оно што мора доћи, или је боље опирати се наводним »новотаријама«, прогонити их и затварати очи пред визијом једног бољег и савршенијег људства Зар они велики по» крети изван наше куће, несхваћени до краја, криво приказивани, и ови у нашој кући немири у нашим душама, ове раздражљивости до краја необразложене, дневни сукоби и борбе, немају друге узроке и друге циљеве од оних што им ми — бјежећи од истине — желимо датирг И куда све они воде»

Ако отворено ослушнемо вапај измучених и глас пријетепиха за свака уста доспа хљеба, за сваку руку одређени посао, и за сваког роба доста земље, — неће ли у томе ова сељачка земља лако наћи излаз из ових наших немира, своје властито уобличење, ненакалемљено, не туђе, него своје властито усклађено с основима сељачког живота, сељачког морала, и једне претежно аграрне земље, и неће ли наћи свој отворени пут у бољу будућностг А то је оно чим би се понајвише имали позабавити изграђивачи ове државе. Јао њима и нама, ако се пусте завести на стрампутице ситних страсти, локалних амбиција, убризганих туђинских мржња и зависти. Тешко дјеци нашој, ако превладају снаге корисника туђе муке и сељачких жуљева. Срећне ли земље, ако њени изграђивачи буду имали пред очима животе оних сагнутих милијона који рују земљу, а држави дају и снагу и крв и име своје. Тад ће се и основи сељачких и народних правица, наше властите етике, широке социјалне правде, узидати у темеље државне заједнице коју ето пођосмо да до краја учврстимо и изградимо.

Др. Иво Колбе.

382

и