Nova Evropa

U prvom, kulturno-istorijskom, delu ove knjige prikazao je Skerlić sredinu u kojoj se razvijala naša književnost u Vojvodini u XVIII veku, i uticaje pod kojima se ona razvila u pravu književnost. Sam početak književne delatnosti Srba u Vojvodini ocrtao je ovako: »0Џ to vreme Srbija, gotovo pusta, bila je samo beogradski pašaluk, gde dve austrijske okupacije nisu izmenile Žalosmo stanje stvari: Crna Gora borila se bez prestanka sa Turcima za svoj opstanak: u Bosni i Hercegovini nije bilo ni traga od duhovnog života, a Stara Srbija, porobljena, popaljena, i opustela posle dve velike seobe. bila je u očajnom stanju. Ono što je bilo duhovnoga života u srpskom narodu, to je bilo kod ono nekoliko stotina hiljada begunaca koji ви ве nastanili u pustim ravnicama Južne Ugarske. Tu su Srbi počeli Živeti novim kulturnim životom, ı nekih sto-i-pedeset godina tu se mislilo i pisalo za ceo srpski narod.« Ova opšta karakteristika je, uglavnom, tačna i može se ı danas usvojiti. U stvari, Skerlić je ovde prihvatio poznatu tezu Ilariona Ruvarca (razradjenu u »Odlomcinia o grofu Gjordju Brankoviću i Arseniju Crnojeviću«) koja govori o arpskim ipreseljenicima kao о »beguncima« i »nezvanim gostimać, koji su bez ikakova poziva prebegli u Ugarsku, a koju je Giga Ceršić podvrgao dokumentovanoj kritici. Ali govoreći o velikoj seobi pod Arsenijem III Čarnojevićem, Skerlić se ne drži više Ilariona Ruvarca, koji je dokazivao da 1690 nije prešlo 100.000 ljudi nego znatno manje, već se drži starijih istoričara, po kojima je prešlo najmanje 100.000 ljudi, odnosno 36.000—40.000 porodica. Skerlić nije bio načisto ni s tim, gde su se maselili Srbi koji su prešli u Ugarsku pod Arsenijem, dok se danas zna da su se oni naselili najviše u Bačkoj, zatim u okolini Budima i Komorana, a vrlo malo u Sremu i Banatu, jer su u te krajeve sve više nadirali Turci. Kao što je već više puta utvrdjeno, Srbi, naseljeni po Sremu i Banatu, prešli su u Ugarsku mmogo ranije, daleko pre 1690. Inače, Skerlić je dobro imneo političko stanje i položaj Srba posle seobe; samo pada u oči da Skerlić nije imao u rukama znameniti »Qorpus juris Hungaricić, jer su mu srpske privilegije, po svemu sudeći, poznate jedino iz Bartenštajna, budući da ne navodi ni Stojačkovićeve, ni Subotićeve, ni Politove rasprave o državnopravnom položaju srpskog naroda u Ugarskoj, iako u njihovim raspravama ima puno korisnih podataka i karakterističnih citata iz svih važnijih privilegija. Dalje, wstanku Pere Segedinca pripisuje Skerlić i suviše velik značaj i smatra ga prvenstveno srpskim ustankom, dok je, baš naprotiv, većina ustanik4 bila madjarske narodnosti; tako isto, nije taj ustanak

86