Nova Evropa

Кад бих смео да прекорачим једно обећање, ја бих можда овде забележио и свој сусрет са Ортега-и- Ра сет-ом, којега сам пронашао у једној. влажној париској периферији, где осамљен и готово заборављен живи повучено, избегавајући људе и речи. Ортега-т-Гасет од фаталног шпанског прелома ћути и не жели да се сазна за његово мишљење, уверен да има још много времена да се, једног дана, врати на тај предмет овековечен већ у трагелији Шпаније. Дрожим ипак да, у овоме часу кризе цивилизације, могу да изнесем бар ове маркантне његове речи: — »Криза Париза, криза Француске, и криза целокупне европске цивилизапије, произилази из тога што Француска нема више своје мисли. Будући да народ као што је француски не може да живи без

мисли, то је сасвим разумљиво да се он — у недостатку мисли —

налази у кризи. Већ читаво једно столеће, и више, у Француској се бори књижевност са филозофијом, лепо с истинитим, добро са релативним; последњих деценија, ми у Француској присуствујемо потпуној победи лепоте над истином, књижевности над филозофијом, неодређенота над добрим. То је тако почело од Даламбера, који је осећао потребу испитивања мисли; али који је од тота побегао под ударцима средине, јер ова то није хтела него је тражила лепо...«

Нешто слично као овде Ортега-и-Гасет, мислио је и Гуљелмо Фереро, кад је — прошле године — на Конгресу ПЕН-Клуба

казао, да је потребно да се еротика запостави пред моралним и

идејним позивом интелектуалаца. Ова два момента откривају сву млејну затонетку париске духовне кризе, о којој је овде реч, за разлику од онога што се збива у социјалном и у материјалном развијању једнога града и једне земље који леже у основи евронске цивилизације...

Међутим, код младих и код најмлађих у Паризу опажа се некакво необично топло превирање, један дубок повратак ка човеку. Оно што сам увек сматрао снагом Париза и снагом Француске, то је тај нови хуманизам, који се свугде осећа, те који треба да никне спонтано и незапажено, као што се то увек дешавало у историји духовног Париза. Европа стоји у предвечерју те дубоке хуманистичке измене, која већ потискује и гура у страну вештачки динамизам такозваних »младих« народа. Јер народи су, у својој основи и у својој суштини, увек млади, кад је млада мисао која их инспирише и која их води.

Богдан Радица.