Nova Evropa

пак издају се, а од стране високих научних форума и добро награђују, књиге које — као напримјер она Велмар-Јанковића, под насловом »Поглед с Калемегда н а«, — »ведрим« приповиједачким тоном стварају нов тип »београдског човека«, тип који нажалост није само производ пјесничке маште свога аутора. Па као што загребачке публикације ове врсте обилно зачињавају своје тврдње цитатима из дјела браће Радића, тако се београдски аутори заклањају за Незнаног Јунака на Авали, за ријечи Карађорђа, Милоша и Стеве Стратимировића, и т. д. Морао би човјек заиста бити или тупоглавац или крајњи покварењак, кад би усвојио напримјер тврдње овога посматрача с Калемегдана, иначе данас признатог београдског књижевника, о том како је, рецимо, погибија дахија искључиво дјело тога његова »београдског човјека«, и како је само тај, и искључиво тај, београдски човјек створио ову нашу данашњу државу! Притом је писац, у својим широким изводима и поетски заснованим а ничим (недоказаним тврдњама, заборавио да су прије неких стоипедесет година баш јањичари и дахије представљали београдског човјека; као што нитдје не говори ни то, да је баш беотрадски човјек данас главни корисник ове наше »нацијоналне државне оријентације«, да се изразимо пјесничким начином Велмар-Јанковића. Уосталом, о овој књизи овог типичног београдског човјека у његову смислу, с оном јединственом »табелом гињења за пиљеве народне револуције«, не би вриједило утрошити ни двије ријечи, кад не би од далеко већег значаја било, да ту и такову књигу у ове наше дане прима под своју заштиту Српска Краљ. Академија Наука, и штавише да је и награђује из једног од својих фондова!...

Куда могу оваки »погледи« и »огледи« и оваке »кратке студије из историје« да одведу своје писце, добрим примјером нам може послужити чланак: »Срби и Румуни« Илије М. Живанчевића, »делимичног разгрнитеља туђинског вела« са »нашет расног генија« (предговор »Новом покољењу« од истог писца). У том бизарном чланку, кому би на фантастичној комбинаторици могао да позавиди и сам покојни Сима Лукин Лазић, несамо да су сви наши далматински умјетници претворени у чистокрвне (Србе, нето су и имена Пилина и Карла Великот посве српека, а да и не спомињемо куријозне изводе о сродности Срба са старим Римљанима, те о утицају »нашег расног тенија« на Мапећ-ову умјетност! Дозвољавамо, да се може наћи човјек који

211