Nova Evropa

румунску сарадњу, која се манифестовала на тај начин што су чешке новине почеле доносити прилоге из пера румунских политичара и јавних радника о приликама у Ердељу. У ПЏрашкој »Политици« су, например, румунски прваци објављивали своје погледе и идеје које нису смели да публикују у својој отаџбини; чак и Румуни из дунавских кнежевина борили су се на ступцима »Политике« за своје политичке интересе, за угрожена права своје сабраће у Ердељу и за политичку независност — или бар за потпуну аутономију — Ердеља. Шреко чешке штампе дизали су они свој глас — нарочито 1869 и 1879 — и против штетних немачких утиmaja на Букурешт, односно против ненародне терманофилске политике тадашње румунске владе. Путем чешке јавности, напокон, обавештавали су они и Европу о маџарској хегемонији и о мапарском притиску на остале народе у Угарској.

Према томе је првенствено под чешким утицајем дошкло до интимније сарадње између немаџарских народа у Угарској, па је — како рекосмо — на Темишварском Конгресу (фебруара 1869), у смислу сугестија чешких политичара, и дошла до изражаја мисао о потреби, да се све немаџарске странке уједине у један опозицијони блок противу маџарских странака. Додуше, тек 1905 године — као што је познато — образован је јединствен парламентарни клуб немаџарских опозицијоних странака на Угарском Сабору, чији су чланови били народносни посланици војвођанских Срба, ердељских Румуна, и угарских Словака; али су ову велику и далекосежну политичку концепцију остварили већ године 1895 (на знаменитом Народносном Конгресу у Пешти) вођи српског, румунског, и словачког народа (Михајло Полит-Десанчић, Ђорђе Пап, и Шавле Мудроњ), који су тада образовали први политички савез Срба, Румуна и Словака; а тај савез — ако се само мало боље уочи — био је, у ствари, предратна Мала Антанта. Чудимо се, да је писац ове расправе ово пустио с вида.

Од посебног су интереса федералистичке концепције чешких политичара о државноправном преуређењу Аустро-Угарске. Проф. Мацурек посвећује овим концепцијама пуну пажњу. Крајем Шездесетих Година, у очи Француско-прускот Рата, изјаснили су се чешки политички прваци (Франтишек, Палацки и Ладислав Ригер) отворено о томе: за какву ће се Аустрију чешки народ борити и своју крв проливати у предстојећем рату. У својој чувеној прокламацији, Шалацки је отворено рекао: да је »једнакост и равноправност за све народе најбоља политика за Аустри-

248