Nova Evropa

Главни чланови Југословенског Одбора —- са Трумбићем, Мештровићем, и Хинковићем на челу — стигли су у Лондон 9.

маја, и сад сам опет био затрпан сличним шослом: да преводим,

штампам, издајем и раздајем њихов »Ман ифест на Британски Народ«. Само што је у овом случају објављивање било веома хитно, па се радило о утркивању с временом, јер је требало што брже и што јаснијс образложити пред целим светом право Југословена на Далмацију, пре него што Италија уђе у рат, па дакле и пре него што би цензура наредила било каква ублажавања у погледу критиковања наше нове савезнице. Могу рећи да сам радио дан и ноћ, и да сам зујао као каква пчела без трестанка око ушију чланова Одбора, све док напокон њихов Манифест није угледао света, на неколико дана пред сам улазак Италије у рат. Штампа га је врло повољно прихватила.

Масарик је имао да се врати у Џариз и Женеву пре него што ОСупило стигне натраг из Петрограда, јер је њега скелео да види више него све друге. Из Женеве ми се јавио картом (29. маја), с карактеристичном напоменом: »Употребљавам карту, да бих олакшао цензору посао«, и с обавештењем да намерава поћи до Рима; на истој тој карти јављао је и ово: »Из Прага је стигао један мој посланички друг (од Аграрне Странке), који је вољан да иде самном до краја (jasqu au bout), ma m je дабогме мило што нисам више сам...« Међутим, ипак није отишао у Рим. Један разлог био је свакако у томе, што је добио вест о хашпењу Крамаржа и Шајнера, о чему ми је опширно писао из Женеве (9. јуна): »Чујем да је хашшење оба првака узрујало нашу јавност, — бар да је! У Прагу као да свет живи и сувише, можда, под утиском руске стратегије; али је то и разумљиво... « А онда: »Све више мислим нато, да пођем у Шетроград«. У том писму спомиње, на занимљив начин, и »нашег пријатеља с Ријеке«, Супила, који — каже —, како чује, хоће да се врати у Петроград; ша додаје: »Мислим да није прави час да говори онде много о Далмацији, и т. д.. Добио сам извесна обавештења која ме нагоне да тако мислим. Та су обавештења из приватног извора: у њима се не говори са симпатијама о нашем пријатељу; они су та прво прихватили, зато што је дошао из Лондона, али га после нису марили. А онда, они тамо не маре ни Српског Посланика (Спалајковића). Бојим се да они не би радо слушали југословецске жеље изнесене од ова два политичара. Осим тога, они су сви

сад нервозни ... «

310