Nova Evropa

вјернијег савезника у Средњој и Источној Европи. Чиме да се то објасни Да ли тек неспособношћу и злом вољом господе Даладије-а, Боне-а, и (кругова, или слабошћу саме Францускег Факта говоре за ово друго. Несамо факта из посљедњег времена: манифестације париског становништва у част Даладије-а, »спаситеља мира«, и једнодушно одобрење француског Парламента његове политике одступања, — расположење француске нације; него и догађаји старијег датума. Тако, напримјер, држање Француске 7. марта 1936, кад је Њемачка војнички окупирала демилитаризовану вону на Рајни; и још више — држање Француске (још под владом Г. Блума) у доба побуне генерала Франка у Шпањолској. Француска није била способна да очува своје виталне (нацијоналне интересе на сопственим границама на Рајни, на Џиринејима, на Балеарима. Влада Народнога Фронта није била у стању да заштити своје социјално-политичке интересе у Шпањолској, иако су се ови поклапали стопостотно с нацијоналним интересима саме Француске. Које чудо дакле да онда Француска и Народни Фронт нису могли узети у одбрану своје удаљеније интересе, на далеким Крконошама, гдје је положај у сваком погледу тежи и компликованији!...

То што се догодило, дакле, одговара нажалост дубокој унутарњој слабости данашње Француске, а не тек некој тренутној омашти или пометености. И они који се у Француској још увијек и непрестано боре за активнију политику, у првом реду француски комунисти, траже нажалост активнију политику само од Француске, и критикују скоро увијек само политику париске владе, а никад московске и совјетске. Недосљедност и демагогија њихове тактике, и њихова држања уопће, потпуно су их компромитовали ту јавном животу Француске. То се показало и при задњој дискусији у Парламенту, кад су комунистичком вођи Г. Пери-ју прочитали, шта је он, управо супротно оном што данас каже, писао и говорио о' Чешкословачкој прије четири-пет година, док је још Русија ишла са Њемачком.... Француска није ни мала, «ни словенска земља, па она ни у ком случају не жели да постане — на крају крајева — руском колонијом. Ко дакле схвата политички развој Француске, који је довео до Минхенске Конференције, и ко прати борбу између љевице и десничара, те нарочито ојачање конзервативних тенденција у њој, тај ће о овоме водити рачуна. Али то још не тумачи довољно, одакле слабост Француске 7. марта и 19. јула 1936, и 29. септембра 19382

324