Nova Evropa

poimence list u kome je V. Ćorović imeo svoju »činjenica«ć? Pritome, »Nova KEvropa« nije književna ili naučna revija (kao »Srpski Književni Glasnik«) nego je tendecijozan organ političko-kulturnog pokreta, uz koji mogu ići i na kojemu mogu saradjivati samo 'pisci istih političkih ideja i straja, u ovom slučaju demokratsko-naprednih,ito dok ih ispovedaju; pa zato ovakav pokret, po prirodi stvari, mora biti uži, i izložen ličnim izmenama, ukoliko se njegovi članovi odvajaju ili udaljavaju od načela koja on ispoveda ı koja su ih udružila. Da je, pri svem tom, »Nova Evropa« zadržala na okupu toliki broj saradnika i članova svoga Radnog Kola, dokazuje — maravno, i u prvom redu, — jačinu i privlačnost samih mačela i ideja; ali će biti nešto zasluge i do onih ličnosti koje su kolo povele, odnosno časopis uredjivale. A u prilog »ličnih osobia« glavnog urednika »Nove Evrope« govori već činjenica, da je on kroz sve vreme (od 1920 do danas) ostao na svom mestu, dok su se u drugim našim strankama i pokretima, pa čak i po kulturnim i književnim udruženjima i uredništvima (naprimer, u »Srpskom Književnom Glasniku«), odbori i kolovodje redjali i odmenjivali kao u kalejdoskopu. I sad, kad stvari ovako stoje, dolazi službeni istoričar Beogradskog Univerziteta i Kraljevske Akademije Nauka sa tvrdnjom i »činjenicom«: da su uredmika »Nove Evrope« »za ovih dvadesetak godin4 njegova rada napustila skoro sva lica koja su mu bila glavni saradnici i njegovo „radno kolo“! Eto kako se kod nas piše istorija!...

Mogli bismo ući i dublje, pa ı imenima pojedinaca dovesti u apsurd tvrdnju V. Ćorovića. Ali, pred našim čitaocima stoji ObvOreno devetnaest godišta »Nove Evrope«; a oni dobro znaju da nigmo ni koža slobodnih zidar4 nuti kakvo drugo tajno društvo, da bismo skrivali ona »skoro sva lica&« koja su nas — prema V. Ćoroviću — napustila »za ovih dvadesetak godina«. Medjutim, ako Кој konkretni slučaj naročito interesuje V. Ćorovića, ili bilo koga drugog, mi ćemo ga rado obavestiti, ili ga uputiti ma brojeve našega lista gde će o tome moći opširnije čitati ı crpsti podatke za svoje »činjenice«. U stvari, evo kako stoji u tom pogledu sa glavnim saradnicima i Radnim Kolom »Nove Evrope« od početka do danas.

Već pri osmivanju (1920), nije se pošlo sa stanovišta da se iskupi što više poznatih ljudi ı javnih radnik4, već su pokretači i saradnici pozivani s naročitim obzirom na osnovna načela i idejevodilje pokreta; tako da nisu pristupili ni mnogobrojni odlični naši pisci ı lični prijatelji glavnih pokretača. Na drugoj strani,

371