Nova Evropa

njima nisu više išli u prilog seljački neredi i bune, pa je toga radi Gruševski morao demagoško-agitacijoni kabinet Viničenka zameniti umerenijim 'kabinetom GColubovića. Ali su novi ministri bili još bezbojniji i nesposobniji od ranijih (sam Golubović bio je mladić od 24 godine, bez više naobrazbe). Ova se Vlada pokazala žalosnom igračkom u rukama nemačkih general, ali je pri svem tom već 29. aprila 1918 jedan nemački podnarednik rasterao Radu, učinivši time kraj ovoj političkoj komediji. Na njezino mesto doveden je hetman general Skoropadski, pod uvetom da će se ravnati samo prema Berlinu i da će nastaviti politiku ukrajinizacije. S vremenom, Skoropadski je iskrenije prišao Ukrajincima, nadajući se da će s njihovom pomoću sačuvati nasledno hetmanstvo u svojoj kući: ali već je bilo kasno: nije više bilo vremena za orgamizaciju antiukrajinskih elemenata. Čim se osetilo da je nemačka vlast poljuljana, seljaci su se digli protiv spahija i hetmanovaca, i užasna anarhija zavladala je zemljom. Mase naoružanih seljaka pojurile su na Kijev, a nije njih vukla samo želja da zbace omrznutog Hetmana nego i nada na bogat plen u ovome gradu. Petljura i Viničeniko, sa galičkim pukovima, organizovanim od Hetmana, behu stali na čelo ove seljačke mase, iako ova nije imala sa njima ništa zajedničko ni u ideologiji ni u konačnim ciljevima; oni su donekle dali organizaciju pokretu i iskoristili ga, da se strahovito osvete Jevrejima, te maloruskim i velikoruskim imtelektualcima, što nisu podržali njihovu raniju akciju. Srećom, strahovlada Petljure nije se održala u Kijevu ni punih pedeset dan4. Čim su seljaci postigli svoj cilj: zauzeli spahijska dobra, zbacili Hetmana, i opljačkali Kijev, počeli su da se vraćaju svojim kućama, nemajući nikakve želje da se bore za ideju separatizma. Boljševici su pokopali Petljurin Direktorij rukama samih Malorusa: prvi vojni odred, koji je zauzeo Ukrajinu i prouzrokovao pad Direktorija, bila je crvena ukrajinska Tarašćanska Divizija, s ukrajinskim levim socijal-revolucijonarom Šinkarem na čelu. Dne 6. februara 1919, boljševici su opet zauzeli Kijev.

Posle tolikih neuspelih pokušaja postalo je i Ukrajincima napokon jasno, da nemaju korena u maloruskome narodu, i da mogu da se dočepaju vlasti nad njim samo s pomoću strane sile. Na scenu stupa iponovo stari i iskusni diplomat Gruševski, da pokuša još jednom sreću sa boljševicima. Položaj boljševika bio je dosta težak. U agramoj zemlji, kao što je Rusija, broj komunista nije mogao da bude veliki. Dok se radilo o anarhiji, o podsticanju seljaka i

124