Nova Evropa

баласт империјалистички, елеменат који је готов да гине. У крви је живот расе, у крви је бог нације, смрт је предходила Васкрсу, атентат је Васкрс нације. Смрт стотине синова Југославије доказ је Маркове динамике, а смрт двојице хероја њезиних Васкрс је нашега срца«... Састав свршава патетички с узвиком: »О ви свијетли, велики синови, пророци Југославије...« Други састав, и он без датума, изгледа, да је састављен на сам дан грознога атентата. Мото му је: »Реци омладини, да се спреми на жртве«. А онда каже: »Нама треба омладина спремна на све; омладинац не смије да живи за се, ни за друге, ни за кога, он мора да зна да је живот мисија, он мора да зна да је он мисијонар, да га гледа бог, народ, домовина, човјечанство, васиона, да гледају, како ће он своју мисију извршити и каквим ће је гестом довршити, јер много стоји до геста. Гест је образ човјекове душе, он је слика његова јунаштва, његова разумијевања и његове свјесности; гест је умријети с куршумом у мозгу добивши га за нацијоналну слободу, гест је пролити крв деспотову и бити објешен, гест је извршити атентат револвером, бомбом, и посве присебно, хладно, дозволити да Те ухвате, јер си Ти извршио своју мисију. Осјећа се, да Жерајићева порука није остала само ријеч, него да све већма продире у срж нашег младог, неразвијеног, истом пробуђеног живота. Жер ајић као први није успио формално, али је успио фактично, јер данас иза четири године ћутања преломи се на сарајевском кеју праском двију бомба и одмах и неколико револверских пуцања, која су прва успјела да истргну један коријен, и то случајно главни коријен инфамне аустријске владалачке куће. Први успјео атентат, и он први тако сјајно успјео!«...

Међу другим далекосежним симптоматичким згодама, вриједно је прије свега споменути излет тузланских ђака гимназијалаца свију вјероисповијести у Зворник, приређен на српско-ортодоксне Ускршње празнике 1912. Под вођством гимназијског директора Дра. Тугомира Алауповића, те професора Стевана Жакуле, Вељка Вујасиновића, Анте Фигурића, Али еф. Дубравића, Дра. Атифа Хапикадића, и учитеља пјевања Брожа, подузели су ђаци, други дан екскурзије, импровизирани излет преко Дрине, на српску страну. Ученици српско-ортодоксне вјероисповијести показали су изванредно одушевљење кад су ступили на тле српске државе. Пали су на кољена, цјеливали су земљу, окитили се зеленилом, и запјевали пјесму »Србијанци и Босанци«; а позајмљеним револверима одапињали су хице према Босни, дајући одушке своме расположењу у повицима » Нека живи земља слободе«. У овим изражајима одушевљења судјеловали су и неки ђаци католичке вјере.

Пандан тој згоди пружају каснији догађаји, који су се одиграли унутар гимназије пригодом прославе Светог Саве, и пригодом читања царске захвалнице народу за лојално држање у вријеме Скадарске Кризе. Велик дио ђака се остентативно уздржао од заједничког пјевања дарске химне, као ми од клицања Његову Величанству. Притоме је један српски ђак отворено примјетио, да његов владар није цар Фрањо Јосип већ краљ Петар.

У тим потајним удружењима истицали су се својим говорничким талентом и својом ревношћу особито: Тодор Илић, ђак гимназије У Тузли, Лазар Ђукић, препарандист у Сарајеву, и Коста М арић, гимназијалаца у Мостару (потоњи је након афере с директором

208