Nova Evropa

Ni tračak vetra nije umemirivao dim koji se dizao u zrak iz odžaka po selima kuda smo prolazili. Ni oblačka nije bilo na nebu, i sunce зе naginjalo nad plodmim poljima zagrevajući svežu travu da je ova takoreći rasla pred našim očima... Ravnica se pružala pred nama sve do iza Melnika, ikada mi srce poče jače kucati ugledavši brda, zelene brežuljke Srednjih Planina, »Mittelgebirge«, sa padimama pokrivenim vinovom lozom; a malo dalje desno, »divovska brda«, »Riesengebirge«, koja su svoje ime dobila ne toliko zbog svoje visine koliko zbog čudnih oblika što ih je Vulkan dao njihovim virhovima.

U prošlim eonima izbacili su vulkanski izlivi ove gorostasne stene, da bi načinili prirodne granice zemlji čije je tle blagosloveno obiljem i plodnošću više nego ikoje drugo. U ovim planinama nema pustoši kao ipo škotskim gorama: plodnost ravnice mastavlja se do u bregove, gde pretilo blago, bez nadzora i neuznemireno, pase matenane nagnmojenu njivu. Alko igde u Evropi, ovde je priroda stvorila zemlju za mimo življenje i ma uživanje duši čoveka. A ipak je mir taj bio tek prividan, ma površini! Približujući se breŽuljcima, moji saputnici mikazivali su iprstom ma otvore u zemlji, koji su se — prekriveni travom i žbunjem — jedva zapažali, a koji su bili kao posejani svud uokolo po polju, na svakih stotinak korak4: tu se ulazilo u čuvene podzemne prostore čeških utvrdjenja. Čovek je naučio leteti samo da bi mogao uništavati; pa je isli čovek — lu samoodbrani — ротегал eto natrag u зуоје prvobitno živovanje po špiljama ...

Vozili smo se dugom alejom topola i, na njezinu ikraju, stigosmo iznenada m malu tvrdjavu »Teresienstadt«, ili — kako je Česi zovu — Terezim. Časnici češkoslovačkog štaba stajali su tu, čekajući pred kasarmom, da me povedu do tamnice, kamo smo odmah i pošli: u čitav niz niskih, jednoliko crvenih kuća od cigalja, opkoljenih šančevima obraslim šravom i mnasipima koji štite od poplave. Mala rečica Ohrže protiče tuda, i više ljudi sedelo je na obali pecajući ribu; ali je ribe tu vrlo malo. U malome gradu jedva se oseća Život, — činilo se kao da je usnuo dubokim snom ma sunčanoj Žezi. Tvrdjavu je dao podići car Josif TI (1780); pa kad je oronula, austrougarske vlasti Je pretvoriše u vojnu kaznijonu, tamnmaicu.

Na ulazu nas je dočekao Upravnik; naravno, vojnik. Za vreme Svetskog Rata služio je u Češkoj Legiji m Rusiji. Vrlo obrazovan i mačitan, učinio je ma mene odličan utisak svojim lepim načinom

218

DO E