Nova Evropa

крваво знамење Прометејеве ватре. Апстрактни појам Државе преовлађује над свим осјећајима, вољама, жељама, и надама.

Шта је њихова социјологијаг —: наука која је на врхунцу друштвеног идеала поставила жељу, да човјек постане мравињаком или стадом термита. А антропологија —: да је

човјек најплеменитија животиња, која у животној економији влада зато што располаже средствима силе, технике, и самовоље. Међу тим људима постоје пасмине које имају првенство над другим пасминама, те које вјерују да могу да освајају, отимају, и узимају све што им је потребно само зато што вјерују да су оне надмоћније прстима руку и ногу, да имају јаче панџе. Правог — : средство силе да наметне другој пасмини своју вољу. Апсолутног права нема, све је релативно, па и унутрашња и међународна безбједност. Ни апсолутног морала нема! Нема уопће морала. Постоје само стилови живота, и случај који је главни владар. Постоји само категорички императив, који намећу они који су јачи, јер располажу митраљезима, моторизованим тенковима, блиндираним човјеком, ваздушним птицама, иперитом, МИкробима, гасом, и свим оним што је човјек створио за своје самоуништење. Све што је Европа у тешким напорима и великом муком стварала, од најстаријих времена постанка цивилизације, поново је стављено у питање, изложено опасности да буде порушено, погажено, и претворено у прах и пепео. Сва наша човјечанска опстојност, наша индивидуалност, самоћа наше личности, достојанство човјека, и наша воља за слободом, угрожене су најездом Скита, који долазе у страшним и масовним фалангама...

Европљанин је заћутао и остајао непомичан. Он је видио испред себе трагедију Пољске; смијао се у себи западњацима, који су у страху предвиђали у најезди Скита продор разбуђеног — панславизма. Варшава је изгорјела у пламену. Тај је град пред његовим очима представљао посљедњу брану Запада, насип пред поплавом Скита, предзиђе Азије. Скити су плавили као пуштене бујице, у наглим брзацима и ријекама. Осјећао је, да Европа стоји осамљена позади римског насипа Мажиновљеве Линије: да ли је то доста да се задрже Скити»... Једна велика нада ницала је из његове самоће и из његова безнађа: да ипак још није све изгубљено...

Богдан Радица.

19