Nova Evropa

»отвореним«. К томе су дошли још и нови, које бисмо могли заједничким именом да крстимо »санкцијонистичким«. Незадовољство у Свјетском Рату побједничке Италије извире у великој мјери из тога, што је она — противно обавезама и обећањима својих тадашњих савезника — изашла празних Руку при подјели њемачких колонија и османлијских посједа. У Либији, постигла је Италија тек незнатну ректификацију границе према Тунису и Египту; а на неколико година послије Рата, предали су јој коначно Енглези, на југу Сомалије, подручје преко ријеке Јуба, са око деведесет хиљада квадратних километара и сто хиљада становника, али без веће вриједности. То је било све што је Италија постигла у Свјетском Рату, док су неки колонијални мандати пренесени чак и у поједине британске доминијоне, који су тако и сами постали колонијалне силе. Након свога доласка на власт, фашистички режим пришао је најприје поновном освајању Либије, гдје је у унутрашњости владала пуна несигурност и гдје су напади разних урођеничких племена, модерно наоружаних, на талијанске посаде били на дневном реду. У том колонијалном рату, који је трајао више година, успјело је коначно Талијанима несамо да осигурају Фезан, већ да коначно први пут освоје и оазе Куфра, сједиште ратоборних Сенусија, те да тако прошире своју власт до планина Тибести у екваторијалној Африци. Коначно је фашистички режим пришао и свом најтежем задатку: освајању Абесиније. Још крајем прошлог вијека признали су били Енглези и Французи талијанску интересну сферу у томе дијелу Источне Африке, тада дапаче с изласком на Црвено Море (јер су Французи инсистирали само на Обоку, као бази за угљен); али је први покушај Талијана да освоје то црно царство завршио њиховим поразом, у борби против силног негуса Менелика, њихова ранијег савезника. За освајање тако огромног подручја, које је ипак имало извјесну организацију и војску, није била довољна мала експедицијона војска, као у другим, неорганизираним дијеловима Африке. Тим се искуством користио фашистички режим, па је опремио војску од четиристо хиљада људи, с одговарајућим војним материјалом, као у каквом европском рату, дакле силу незапамћену у аналима колонијалних ратова. На рат таквог опсега у Африци нико није рачунао, па се само тако могу да тумаче наговјештања о могућности талијанског

152

По