Nova Evropa

Љубомир Давидовић и сељаштво.

Што је више залазио у године, пок. Љубомир Давидовић. бивао је све ближи нашем сељачком народу. Као што се велики хрватски нацијонални идеолог Анте Старчевић пред смрт опоменуо, да је некада био личко сељаче и сажелео да умре с опанцима на ногама, тако је чика-Љуба старећи. све више себе видео као »попино дете« из Кораћице и Влашког Поља.

Од своје ране младости налазио се у борби против једног реакцијонарног режима и за освајање основних грађанских права. Кад се Радикална Странка цепала, он је стао у прве редове оних који су били најчеститији међу радикалима, сељацима и варошанима. Самосталци су себе сматрали »моралном жандармеријом« Србије. Рекрутовали су се из млађе и напредне интелигенције, из наше нове буржоазије, на селу од имућнијих и просвећенијих сељака. После декоративно-силовитог Љубе Живковића и учено-плаховитог Љубе Стојановића, дошао је на чело странке нашег младог грађанства и одабраног сељаштва Љуба Давидовић. Ретко на власти, скоро увек у опозицији, Давидовић је цео век провео тражећи слободу, бранећи народна права, истичући достојанство човека. У томе га је увек руководило осећање домаћинског поноса наших првих људи из народа. Кад се згражао над повредама човечности, никад није делио сељаке од варошана. Више него многи старији и млађи његови другови, он је слободу схватао као заједничко добро једних и других. Уколико је старио, његова идеологија све више се претварала у сељачку демократију.

Од свих старијих српских државника, Љубомир Давидовић био је највећма народски, домаћи, наш човек. Био је то већ по своме спољњем изгледу. Обучен у сељачко одело, он би изгледао као савршен чича из наше средње Шумадије. То је она Шумадија више ратарска него сточарска, више радина и културна него војничка. Сам је био плод оног племенитог укрштања динарца са југо-источним типом, ратника са радником, мешавина пркосног са питомим, љутог са благим. Давидовић је у себи оличавао нормалног Србијанца, код кога срце одлучује више него разум, темпераме-

247