Nova Evropa

За време Светског Рата, и. после тога, наше сељаштво нашло је поново оне старе бунтовне акценте из најоштрије нацијоналне, политичке, и социјалне борбе. У својој жељи да стигну народе које су упознали у борбама, у изгнанству и заробљеништву, широм света, сељаци су показивали тежњу да изгубе стрпљење. У рововима су открили колико су неопходни за стварање и рушење богатства. У бесу убијања и уништавања, у очају патње, глади, и лишавања, нагомилао се гнев и мржња против једне неразумне и неправичне цивилизације. Вечно у одбрани и у повлачењу, сељаштво је добило вољу да пређе у напад, да лупи безобзирно, да гази немилосрдно своје исисаваче. То је била нова појава, нарочито у Србији, где се, речима више још него у ствари, признавала равноправност сељака са грађанима. Сав човек Србије, особито предратне Србије, Љуба Давидовић није могао пратити сељаштво на томе новом путу. Пријатељ сељака, он није ушао у класни сељачки покрет.

Схватајући боље него многи његови вршњаци опасности од љутих друштвених сукоба, Давидовић је међу првима осетио потребу да се после Рата у Југославији води политика измирења и компромис са новим снагама. Већ 1919, изјаснио се са својом странком за што коренитије решење аграрног питања и за дељење земље сељацима. Више него 1910, кад је донесен први закон о радњама, он је 1922 помогао да се изгласа једно напредно радничко законодавство. Мако одрастао у средини која није знала за више вероисповести, он је — у држави са неколико вера и народа — од почетка био зато да се спроводи пуна верска трпељивост.

Увиђавност Љубе Давидовића најдаље је отишла у погледу нацијоналних и покрајинских питања. Србин од главе до пете, прави Шумадинац, »београдчић« у најлепшем смислу, он је умео и смео да каже: »Хрвати имају право. Да смо ми на месту Хрвата, урадили бисмо ово или оно...!« Једва је прошла година дана од изгласавања централистичког устава, а он је отишао у Загреб, да тражи путеве за ново, либералније, државно уређење. Један од првих међу србијанским политичарима, одмах после Стојана Протића, разумео је ову ствар: србијански сељак неће више да ставља руку у ватру и да положи живот ни за веру, ни за Српство, ни за голу политичку слободу; али хоће за државне

249