Plamen života

ČIKA JOVA ZMAJ I MOJ UČITELJ

Lutajući beogradskim grobljem posle pogreba jednog mog prijatelja pročitah na drvenom krstu:

STEVAN JANKO VIĆ, učitelj

Ta to je grob moga učitelja iz osnovne škole! Taj iznenadni susret sa pokojnim učiteljem, posle mnogo godina od našeg rastanka, probudio je u meni uspomene iz detinjstva. :

Moj učitelj Steva! On mi je bio učitelj u sva četiri razreda osnovne škole. Vidim ga kao da sam sad pred njim kraj crne table, sa sunđerom i kredom u ruci, čujem mu glas, osećam mu dah, vidim mu i sada staračku ruku kako me uči potezima pera.

Moj učitelj Steva!

Lepo ga vidim u ovome trenutku. Vidim mu lik u svim potankostima. Kroz kratku sedu četkastu kosu vidim ružičastu kožu temena. Dobroćudni čupavi brkovi pokrivaju mu usta, a guste obrve zasenjuju mu blagi pogled. | Jedna noga, leva, bila mu je ukočena u kolenu (stradao na kolima kada je učiteljevao na selu), pa je hramao poštapajući se debelom crnom palicom. ] to je čak doprinosilo da ga volim, i sve mi se čini da bez toga ne bi više bio on. Ta mu mana, uostalom, nije smetala mi u dugim šetnjama u koje nas je vodio, ni u gimnastici kojoj nas je obučavao.

Leti je nosio sivo listersko odelo, štitio se od sunca pepeljavim suncobranom pod kojim se obilno znojio, sa slamnim šeširom u ruci. Bilo je u njemu nečega narodno-otmenog. Uvek s besprekorno belom košuljom tvrdih

68