Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : II. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

XX. sodnica 26. februara 1921. godine.

125

nost, da on proglašuje rat i zaključuje mir. Kad on oglašuje rat, njemu se daje pravo, da može bez ikakve kontrole izvoditi na klaonicu stotine hiljada i milijona najboljih sinova našega naroda. Kad mu se daje mogućnost, da zaključuje mir, može biti najstrašnije zloupotrebe naročito za to, što on nikome ne odgovara. Kairo možete takovu najtežu stvar po veravati jednom čoveku, koji uopšte ne odgovara. Vi gospodo radikali imate iskustva sa kraljem Milanom, vi znate, da je on iza ledja naroda prodavao zemiju Austriji. Ko nam garantuje, da u buduće to isto ne će drugi ikoji Milan činiti? Zašto da se ne osiguramo protiv toga? Mi smo imali jedno rdjavo iskustvo, zašto da se time ne služimo- Ja razumem gospodina dra. Marinkoviča, koji je odrasaio u tradicijama dinastije kralja Milana, ali Ja se čudim radikalima, koji ne će da nešto nauče iz našeg iskustva. . Zbog toga ja smatram., da bi bio jedan težak greh prema ne samo suverenosti naroda, nego prema najhitnijim i najvećim interesima našega naroda, ako bi se ovaj član primio onako, kako ga reakcionarni projekat vlade g. Pašića Predsednik dr. Momčilo Ninčić: Ima reč gospodin Nedeljko Divac. Nedeljko Divac: Gospodo, ja polažem važnost na ovaj drugi deo člana 26., gde se govori o kraljevom pravu za slučaj rata. Rat zaista može biti odbrambeni, a može biti i napadni. r Ali moje je mišljenje, da, bilo da je rat odbrarnbeni ili napadni, za objavu rata treba da se dobije pristanak Narodne skupštine, a po mogućnosti i pristanak samoga naroda, jer ja sam mato čas kazao, da narod može dvojako da se konzultira ili preko Narodnoga Predstavništva ili putem referenduma, t- j. na taj način, što će narod uvek neposredno da se pita. Ja mislim, da nema težeg pitanja i važnijeg pitanja, nego uvlačenje jednoga naroda u rat. O tom imamo iskustva iz naše sveže prošlosti i zbog toga, kad treba narod da se uvuče u jedan posao, u kom on ima da podnese najteže žrtve, onda je neosporno potrebno, da se prethodno dobije za to i pristanak samoga naroda. Vladaocu ne treba dati to pravo, da on može da oglašava rat čak i onda, ako bi taj rat bio defanzivan. Razlog je ovaj, gospodo, što smo mi imali iskustvo u prošlosti, u prošlom ratu, da se ne može da utvrdi, da li je rat defanzivan, ili ofanzivan. Još od početka svetskoga rata 1914. godine zapodeo se spor s jedne strane izmedju sila Saveza, a s druge strane izmedju Nemačke, koji je prvi pre objavio rat da li Nemačka Francuskoj ili Francuska Nemačkoj. Nemačka je, gospodo, tvrdila stalno da je ona bila napadnuta a da nije ona napala. Francuska pak od svoje strane zajedno sa Rusijom i ostalim svojim saveznicima tvrdila je, da je ona bila napadnuta od strane Nemačke, a da nije ona napala. Onaj, koji je pripremio rat, on je ćutao. To je jedan najbolji pri-

mer, iz koga semože videti, kolikb je teško utvrditi, da li je jedan rat zaista defanzivan ili ofanzivan i kad već mora narod da udje u rat, kad država već treba da bude uvučena u rat onda narodu treba dati pravo, da se izjasni o tome, hoće li rat ili neće. Doduše naš veliki učitelj Jaures jedared je dao mogućnost zato, našao je načina, na koji se može da utvrdi, da li je rat zaista defanzivan ili je ofanzivan. On je baš na kongresu u oči samoga svetskoga rata predložio ovako: da narod ne treba da ide u rat ako je on ofanzivan. Onda kada su mu Nemci postavili pitanje: a kaikO’ će se utvrditi, da li je jedna zemlja napadnuta ili je ona napadač on je našao jedno sasvim lepo rešenje. Kazao je ovako: treba odmah predložiti jedan izborni sud, koji će da reši spor izmedju dve zemlje ili države izmedju kojih je u izgledu rat. Napadač je ona država, koja ne bude pristala na taj izborni sud. Na taj način zaista Nemačka je ispala kao napadač u minulom svetskom ratu, jer je njojzi predloženo, bolje učinjen predlog, da se stvori jedan izborni sud, koji će pokušati da reguliše sporna pitanja izmedju Nemačke i njenih protivnika. To je isto od naše strane učinjeno prema Austriji i na taj način zaista sjedujući tome predlogu odnosno teme načinu, koji je predložio naš neumrli Jaures moglo se utvrditi, a to je jedino merilo, koje je docnije služio da se utvrdi, da su Nemačka i Austrija bili napadači u ovome ratu a da nije bila Srbija napadač a tako isto i da nije bila Francuska napadač. Što se tiče daljih stvari, koje su stajale pozadi tog velikog dogadjaja, koji je u glavnim potezima prošao, ja u to neću ulaziti i mogu da kažem s obzirom na sve to i s obzirom na velike i krvave, žrtve, koje je narod imao u ratu da podnese, jedino narod ima pravo da da svoj pristanak, da odluči hoće li rat ili neće, pa bilo da se to tiče defanizivnog ili ofanzivnog rata. Ostavljati kralju odrešene ruke odnosno predavati kralju pravo, da on može u slučaju defanzivnog rata, za koji je teško utvrditi, da li defanzivan ili ofanzivan, oglasiti rat, to znači ostavljati pravo jednom čoveku da po. uvidjavnosti uvlači jednu ćelu zemlju u katastrofu. Iz tih razloga ja bih tražio, da se čl. 26. izmeni u toliko, što će se u svakom slučaju predvideti pravo naroda da on odlučuje o tome: hoće li rat ili neće rat. Predsednik dr. Momčilo. Ninčić: Ima reč g. dr. Pavičić. Dr. Pavičić: Gospodo, čl. 26. vladinog Ustava potpuno se slaže sa prvom rečenicom čl. 23. Ustava, koji je predložio narodni Klub i ja ću za ovu stilizaciju glasovati, jer smatram, da je to potreba državne nužde i da zahteva to potreba otadžbine u slučaju, kad se rat navesti ili kad je država napadnuta, da se nema vremena da se dogovaramo hoćemo li rat ili ne. Kal je potrebno, da branimo otadžbinu, gospodo, u koliko se opravdava ova mera, da se dozvoli vladaocu, da može oglasiti rat, u toliko mislim, da kad se sklapa mir, kad su se duhovi umirili, nema