Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу, стр. 51

81

Ху

„Но послуштај, вјеренице љубо, „Кад пштоме тице вапјевају, „Пробуди ме, моја вјерна љубо, „И опреми мојега ђогина, »Оћу ићи мејдан дијелити.“ Леже Вуче санак боравити. Кад питоме тице запјеваше, Уста љуба Купиновић-Вука, Па отиде у нове арове, _

Те ђогату сапалила крила, Џа се врати на бијелу кулу, Топузу му пера саломила,

А узима сабљу оковану, Сломи сабљу на три половине, Па окрнке у сагрију баци,

А пробуди Вука господара: »Ну устани, мили господаре, „Вакат јесте, оћеш задоцнити.“ Скочи Вуче на ноге лагане, Опреми се на бијелу кулу

Па припаса сабљу оковану, До ђогата коња долазио,

Па посједе крилата ђогата, Тјера ђога Сави и отоци. Таман зора бјеше заворила Вуче Сави и отоци дође. Прије бјеже беше поранио, Често гледа селу Купинову, У то доба Купиновић Вуче, Грому бегу добро јутро виче, Ал му беже боље прифалтио, И овако ријеч бесједио:

30

85

= |

от от

60