Застава, 26. 02. 1884., стр. 1

ЗАСТАВА

ПОЛИТИКА „КАТOЛИЦИЗМА“ У - БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.

I. РеФорматорска идеја Лутера и Калвина снагом својом завладала бјеше духовима у Мађарској тако, да цар Леополд I. и његов двор (језујити) успоставише ужасно за саме Мађаре начело: „faciam Hungariam сарtivam, postea mendicam, deinde catholicam“ (Угарску ћу заробити, за тијем уништити и најзад покатоличити). Читајући знамениту расправу ГиљФердингову „Угарска и Словени,“ застадох код овога пасуса у истој, те ме одведе мисао на данашње -Фактично и врло жалосно стање православнога српскога живља у Босни и Херцеговини. Пошто Мехмед 11. (1463.) палењем и робењем освоји сасвијем Босну, исписа на застави својој задњи циљ освајачке политике своје: коначно уништење православнога српског живља, који му највише сметаше даљој освајачкој акцији на балканском полуотоку. И постиже он још циљ свој. Од народа, који до тога часа бјеше господар у земљи, јер бјеше уједињен вјером православном и скроз проникнут свијешћу и чувством народноснијем српскијем од народа тога направи први освајач Босне Мехмед „рају“ „парије“ — стокуу служби свеосвајајућега полумјесеца. А такијем јакијем темељом у политичком потискивању народа српскога у Босни даде Мехмед 11. маха најмоћнијем развитку те политичке мисли у даљијем посљедицама у даљијем потомцима својијем. У повијести свијетској можда је јединствен у патњама својијем покорени народ српски у Босни и Херцеговини. А да те патње, што их политичко-војничка надмоћ турска од Мехмеда 11. (1463.) па до окупације аустријске (1878.) у душу народну уношаше, буду што осетљивије, постара се лукавство турско унесав у Босну поред побједоносна господујућега освојачкога „ислама“ тек у повољнијем моментима еигурна освојачкога рачуна могућност ватиканскога утицаја, на који наслоњен, може свагда с успјехом војевати против „свесловенству“ и „свесрпству“ на балканском полуотоку. И управо од доба првога овијем турскијем рачуном омогуће нога утицаја „католицизма“ у Босни и Херцеговини (1776.) настаје у тијем турском копитом заробљенијем покрајинама права несрећа по српски живаљ, јер од то доба почињу Турци развијати праву снагу своје лукавштине, своје „антивјерске“ и „антисрпске“ мисли над обезоружаном и огољелом „рај ом српском“. Турци освојитељи цијелога истока, знадоше у Босни као најзгоднијој провинцији за утврђење сво;е власти на истоку исцрпсти сваку пружену им прилику, те се богато окористити у све јачем господству евоме над живљима, које

полумјесец потисну са поља самодржављан- s ства и самоуправе у земљама својијем. А 1 можда им погоднијега средства за ојачање i тога господства не пружи ни један поко- j рени народ, ни један савладани елеменат, < као што им то пружи и увијек у данијем < приликама пружаше Фратрима ватикански- i јем управљани елеменат римокатолички. ј Сваку буну, коју породи само незадовољ- < ство подчињенога народа у Босни и несно- s сно стање у земљи изнутра, или је мајсто- 1 ријом изазва турска подмуклост и оријен- < тална исламска идеја, дочекаху тако на- < звани у земљи „Латини“ римокатолици 1 сигурнијем рачуном спремљени за исту и излажаху из крвавијех заплета тијех у Босни они једини не само не оштећени, < него знатном моралном снагом поткријеп- 1 љени. Турци у свијем различитијем држав- i нијем одношајима, који се у земљи тако < разнообразни појављиваху или моћнијем < утицајем извана, или великијем незадовољством елемената управљанијех изнутра Фа- i ворираху вавијек „латински ел емен'ат.“ i То је исторички Факт. И тај Факт на го- , лему своју штету забиљежише у књигу i живота свога на;више тлачени Срби бо- < сански и херцеговачки. А Турци, прокушани j дипломати, знадоше на што иде толико г подржавање римокатоличкога живља, па j преко њега ватиканскога свемоћнога ути- i цаја у Босни и Херцеговини. Задњи сми- . јер бјеше потиснути сасвијем Москвом по- ] државани православни српски живаљ, а у . исти час не допустити ни Ватикану да дође j до моћи осјетљиве у земљи. Католици тур- < ски бјеху у Босни дакле само посредујући ] и врло згодно употребљивани живаљ у < моментима када Турци шћедоше дл даду j осјетити своју вавијек јаку мок над срп- i ском рајом а преко ње и над претен- < зијама московскијем на балканском полу- i отоку. Сам Vjekoslav Kljaič у својој „Во- ] sna“ (Podatzi o zemljopisu i povjesti. Zagreb ] 1878. Nakladom Matice hrv.) на стр. 95. вели: i s Prve povlasti z.i Franjevce, a polakšice za j katolike polaze još od osvojitelja Bosne, ] cara Mehmeda 11. (1463.)* Кљајик спомињући : олакшицу ту, што је цар Мехмед даде Фра- 1 њевцима и католичком живљу у Восни, . који се вели из Босне од зулума мехмедо- j ва исељавати почео, наводи и „Athnamu* цара Мехмеда, која овако гласи: ј „ А th n а m а.“ ] „Ја, koj sam sultan Mehmed-Han, dajem j na znanje svim i svakomu, kako se je očitovala < moja velika milost prema Franjevcem, koji ] donose ovu moju zapovjed, i ja sam naredio, 3 da ih nitko nesmije uznemirivati, ni prepreči- , vati, niti se mješati u njihove crkve, nego neka j budu slobodni u mom carstvu. Neka su slo- j bodni i sigurni i oni, koji bi se povratili, neka • živu bez ikakva straha u mom carstvu i u ]

svojlh crkvah. Pa niti ja niti itko od mojih i Ijudi u mom carstvu da nesmije uznemirivati, 1 mučiti ili zlostavjati njihove Ijude, njihove ki- i pove, njihova dobra i njihove crkve. I ako bi , doveli kakvoga čovjeka iz inozemstva u moje < carstvo, neka im je slobodno, buduć da Jsam ’ ih za to pomilovao ovom carskom naredbom. : A da nitko ne smije proti ovom pismu činiti • dok oni budu meni poslušni i na mojoj službi, svečano se kunem: Tako mi četiriju knjiga, , tako mi velikoga proroka našega, tako mi sto 1 dvadeset i četiri tisuča proroka i tako mi moje i sablje, koju .pašem.* Pisano dne 28. n. god. ] 868. (28. svibnja 1463.) Ha ову „Athnamu* опажа г. Кљајић »Ova је Athnama vrutak svih ostalih povlastica, koje su potonji cari davali Franjevcem i katolikom bosanskim, nu za to su Franjevci morali se pokloniti svakomu novom muli (vel. sudcu) sarajevskomu, a i veziru, ter pokazati i ovu carsku povelju.* Овијем потврђује г. Кљајик сам, који 1 нам је познат добро са своје не себичне политике у Босни, рекав даје у Босније- 1 дан „народ хрватски“ (?!), горњу тврдњу моју, да католици босански Фаворирани бјеху од Турака на рачун своје одмјерене користи државне и освојачке. Поред свег тога да цар Мехмед издаде ову повељу под < шатором својијем, на Острошком пољу, или по другијем на пољу милображеву Фрањевцу ' Анђелу Звиздовику, који дође блијед под < шатор цару и замоли га нека не гони „kršćanski narod*, и да се силом и мачем < никада Босна умирити не може, век нека < одбаци сваку окрутност и нека подијели Ј Бошњаком потпуну слободу i „gra- < djanstva, isto tako i onijem, koji su od straha < pred njim u inozemstvo pobjegli, ako bi se : na poziv Franjevaca povratili* (!) — и поред : те околности, велим, није кадар госп. аутор друго узтврдити до ту чисту исто- ' ричну чињеницу, да католички живаљ у : Босни од тога дана, када му моћни Мех- . мед издаје ову повељу постаје турском , политичком мисли подржавани и подупи- < рани елеменат а то на рачун, који платити морадоше оетали ~kršćanski“ живљи < у земљи, а то бјеху Срби и у неко- , лико Грци, Бугари и Власи. У повељи, која се моћнијем Мехмедом издаје s narodu“ ј - „Bošnjacima“, ,za koje se zauzeo bješe junačni Franjevac Angjeo pod šatorom care- : vijem*, не спомиње освајач Босне ни- : каква другога до католичкога „Фрањевачкога“ племена. А у оно доба још не • бјеше Босна запремљена само „jednijem hrvatskijem narodom*, што he у овом моменту значити „католичкијем“ „фрањевачкијем“ живљем. У истом повјестничком добу, када Мехмед посједе Босну, ' не виде путници учени, што Босну и стање у њојзи по повјестничком најстаријем и Фактичном најновијем стању изучаваху,

но рушевине од цркава српскијех, потлачен до раје народ српски, и најсрамотније погажену вјеру православну. Та ГиљФердинг сам доста нас упознаје са жалоснијем стањем народносне и вјерске мисли у потомцима онијех господара босанскијех, који на рушевинама богумиљства уздигоше толике дивне цркве и манастире православне. А ево опетда позовемо за свједока, господина Кљајика, који на истој 95 страни своје књиге вели: uspjevanje katoličkoga naroda imade se najviše i jedino pripisati revnomu radu Franjevaca, koji su od vajkada bili u Bosni vodje i duhovni pastiri katoličkoga svijeta. Franjevce ide napokon i ta velika zasluga, što su u turskih vladara izposlovali, da su katolici pod turskom vladom imali u obće većih povlastica, ter mirnije živili, nego li mnogo nesretnija braća grčkoistočne vjere*. Да Фрањевци су били вође и прави духовни пастири народу своме. Али Срби не смиједоше у свом попу имати вође ни пастира. Фрањевци бјеху од најстаријих времена, па су и данас редовници, а српски православни попови од провале Турака у Босну па до 1881. бјеху „стока“, коју удараше с једне стране „духовни бич“ Фанариота босанскијех, а с друге стране немилостива освојачка рука кајмакама и кадија босанскијех. Фрањевци у Босни и Херцеговини бјеху од земана старијих, па су и данас учени и за црквену и парохијску службу у „пуку“ своме скроз према сувременијем захтијевима спремљени свећеници, а српски православни попови у Босни и Херцеговини или боље у обсегу двб р ск о-б о сан ск е епископије не запамтише иза Мојсија Петровића (1709.) свога правога црквенога поглавара, па по томе не знадоше ни за какву школу своју. Позната је ствар, да у Турској, а нарочито у Босни и Херцеговини добро пазише на попове православне. Попови ти не смиједоше бити угледни, а да до тога не би дошли, прва је брига била, да му се с државне стране ускрати сваки напредак у образовању и на посе у свештеничком школовању. Та знала је дипломација и перфидност турска у исти час протурати у дипломатски јевропски свијет увјеравајући глас, да православном српском живљу не стоје од стране државне власти никакве сметње на путу, да се у црквеном и религиозном духу и животу развија, а и издавати потајне најстрожије наредбе преко „несрећнијех“ Фанариотскијех владика, тијех крвопија српскијех, да се добро пази, да не би попови „влашки“ у књигу и „писменост“ залазили, те да не би таки у народ улазили. Фрањевци бјеху државном власти у угледу свом подржавани, пошто им осигурана и недотакнута остадоше толика добра манастирска и црквена дочим се само на

PATER PETER.

МАВРА ЈОКАЈА.

(Наставак.) ђагселе се већ једва држе на ногу од тешка пића; онда ће чича Матија створити од некуд три Чивута из Галиције, њих угурају у дворану, вежу их зуловама једно о друго па стану им сипати ситна бибера у браде; па над час један. час други кине па дугу двојицу тиме чупне, онда да попуцају сви гости од смеја. Само су домаћину пуне очи суза. Не смеје се, него вели у себи: „И то је он умео боље него ико. Правити од Чивута накараде, то му је било у души. Еј, главица је то била!“ Пије се и једе једнако; мало још па је и поноћ; сад тек гости сами певају, наздрављају једно другом и куцају се. Ево ти и грдне пехарине „за сретна пута.“ Треба свако да на душек испије. Смеју се и цере мили бого, јер ниједан није кадар да испије. Газда мрмља у себи. „Шепртље једне, јадници! Богме је он те како умео испити, кад мени наздрави. Од то доба вико и не зна наздравити како ваља.“ А овамо се сви куцају грдном том пехаркном у покој души покојнику, који је једини умео клипка да се повуче с њиме. Наздравља

се, све луђе за луђим. „Све то не вреди ни i луле дувана,“ мумла домаћин. „Он је једини i кадар био, рећи коју у покој души коме. И ] свеци се свагда заценили од смеја, кад су чули i те здравице! Седите с миром. Тога не достигосте!“ Од играчке буде плачке. Њих двоје троје, како се добро поднапили, ухватили се у коштац. Ко јачи тај тлачи, па 1 баца под сто остале. Једног само дежмекастог делију не могу да избију из буцака а сви га склептали. „Еј, да је сад ту! Тај би те научио, по што ока шљива. Није се тај плашио ни двојице. Та и мене је могао надвући. Једним нацаком извија ти тај читаву руљу.“ Већ се сви потукли па стали летити тањири, дрвени пехари, поиспреваљивали се столови и столице, попуцале клупе, батине од олова све зује по зраку; глава разбијепих на све стране, грде и зипарају а паједаред се отворе врата са стране па се на њима укаже литија; напред иде сакалуда нека, обукао се у женско па носи барјак а за њим се дала читава руља у мантијама и стихарима. Кад су ушли у дворану, удесе песму, што исмева братију мајмунишући стихире а завршује лајањем и скакањем. Но, па та литија за собом повуче још оно неколико пијане браће, што није попадало, па ти се и они придруже њојзи; везали боце о

врх наџака па пародују свете утвари. Онај на- , пред једнако пева и води литију кроз сав дворац, кроз одаје и ходнике. Па онда ти се упуте и на улицу, да се и народ нагледа и наужива. У дворани су остали само они, што их је вино сасвим утукло или их наџак испребијао па леже на поду; неки још кушају, не би ли могли решити загонетку, како то може животиња са четир ноге стајати на две; пе могу ли да реше, оставе се ћорава посла па четвероношке траже сами себе. Само још домаћин седи лепо на свом месту, у прочељу. Пред њиме је узана боца са громовитом пољском мученицом. Њему ни та није доста јака, Укочено гледа у фитиљ свећи, што је већ скоро догореда па испрекидане речи мумла а нико га и не слуша. „Колико је само умео да лакрдијаши! —II вад сам га грдио, могао ме је засмејати. Ја му већ нисам био више дорастао, тако је био јак. Кад му нисам дао uapa, похватао је на путу моје Чивуте па од њих отео. Па што је био бистар! Могао је кад тад постати и jCandidatus ad palatinatum*.*) И сто је година могао живити, А било му је тек дваест и пет. Још три: дваест осам. Да, да. Али се те три не рачунају, *) Та се титула иоже наћи на више места потписана под салике племићке у породачним им дворанама По старом иађарском општем праву морао се од све четир примљене вере по један кандидовати на упражњено достојанство падатинско па то је била највећа почаст за протестанта-племића.

јер од то је доба мртав. Е а зашто је умр’о? Па спотакао му се коњ баш у боју. Иначе би се оном другом смркло било. Зар је то право? Да лепе ли ми правице! ■— Предње ноге коњске да су врховни судија I Истекла му је сва крв. Али зашто да не знају сви доктори на свету створити крви ономе, коме је нестало? Гдунани да би глупани! Па онда још оно магаре, попа, биће, вели, од мог сина прах и пепо. Од мог сина прах и пепо! Лаж. Биће од њега злато и драги Кlмен, Одмах ћу сутра дати отворити сандук. Тамо је у костурници у папистанској цркви. Шта? А зашто су га саранили онде? Сам је тако желио. Да и после смрти свеце једи. А једи ли их? Да ли се дигне кадгод, да светог Антонију пукне под нос? —Устане ли у глуво доба да повуче за звоно? Шта : је то? Зар не звонизвоно? Чује ли још когод? Зар само ја? Еј море Матија, , где су ти уши? Та зат не чујеш? Глин глин глин. Ко је то тамо? Нико да се одзове. Сви поспали пијани па i хрчу, стењу, штуцају. Највеселија братија дигли се кука и мотика, сашли у подрум па ■ лочу исиод славине. У дворани је само још домаћин био будан. Па само је он мислио, да сад сања. ’ Мало звоно па црквспом торњу једнако је ’ још звонило.

„BАСТАВА" редовиа: с, едом, пвтиом, иедељом, на целом га баку, а уторнииом на по табака ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро«Угарсву ea целу годину 14 ф. а. ea по године 7 ф. н. аа четврт године 8 ф. 50 в. на 1 месец 1 ф. 20 н. За Србију (у сребру) па годину 35 дин. на пола године 17 1 /, дин на четврт године 9 динара.

БРОЈ 32. У Новом Саду у недељу 26. Фебруара (9. марта) 1884. ГОДИНА XIX.

ОГЛАСИ рачунају се по 8 новч. од сваке врсте оваких ситних слова, за жиг се пла!.л по 80 новч. сваки пут. ДОПИСИ шалу се уредништву, апретплата п огласи администрацији „ЗАСТАВЕ« у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примају ое. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.