Автокефалност српске архиепископије — одломак из: Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве

виђају привремену немогућност општења између делова исте цркве и решавају је привременом автономијом 1 ). Његова схватања нису била ни немогућа ни изнимна, и на основу њих он је могао тежити законитоме решењу о признању автокефалности српске цркве. Св. Сава, дакле, није био вођен никаквим политичким резоновањима сумњиве природе и није тежио ни за каквим резултатима који би се дали канонски лако нападати. Оп је своју акцију око рада на постизавању автокефалности српске цркве поставио на чврсте основе тадашњих византинских схватања о обиму царске власти у цркви и о пространству и величини власти цариградског патријарха, брањене канонима 2 ). Сваки други начин рада био би лакомислен, његове мудрости и честитости недостојан. Како је приказан рад св. Саве око автокефалности наше цркве у српским изворима? Да ли се даду из њих осетити његова схватања овога знаменитога црквеног и политичког проблема?

Распоред разлагања о автокефалности српске цркне исти је код Доментијана и код Теодосија. По Доментијану је св. Сава после обновљенога изливања мира св. Симеона у Студеници, које је дошло након његове посланице оцу, разумео божији савет у своме срцу и кренуо се на исток, пријатељу цару Теодору Ласкару. Тамо је био сјајно дочекан 3 ). Примљен

je као светитељ, jep je цар знао, како се он одмалена одао светом животу и сасвим оделио од овога света. Као у добрим

Ј) To питање решава знаменити тридесетседми канон Трулскога сабора: Migne, S. Q., 137, 637 и д. Канон је тако састављен да је његово широко тумачење веома лако. 2 ) Када је оснивана бугарска патријаршија 1235, није нико ни мислио на то да тражи њено признање у Охриду, мада је велики део њезнве области спадао под његову црквену власт: ВасилдевскШ В., Обновлеше болгарскаго патр!аршества при napt Iоаннћ Асћнћ II вљ 1235 году, Ж М Н Пр., 238, 1885, април, 211 —112. 3 ) О свечаним пријемима у Никеји; Андреева М. А., Очерки по кулвтурћ визант. двора вт> XIII вћкћ, Rozpravy Kral. česk. spol. nauk, Tf. fil. hist. jaz., N. f. VIII, č. 3. 1927, 66 и д.

НИКОЛА РАДОЈЧИЋ