Автокефалност српске архиепископије — одломак из: Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве

заиста тежнла за таквим положајем у православноме свету какав је Римска курија постигла у римокатоличкоме 1 ). Она се нарочито абарала на млађе автокефалне цркве: патријархат из времетгат/ара Симеина кије,' заисга, отворено и без задњих мисли ни признала. Права охридске архиепископије увек је сумњичила, ниподаштавФла и покушавала сузитиПТоворим само о нама блиским случајевима и о онима пре автокефалности српске цркве. Па ипак се св. Сава могао обратити само на цариградску цркву ради автокефалности српске, јер она је свеједно давала автокефалност и била је редовно веома. послушна према царским жељама у свима црквеним питањима. А то је у тадашњем политичком положају било за св. Саву веома важно. Теоретски, цар није имао права да одлучује у црквеним питањима, а ако је то чинио, његове су одлуке само онда важиле кад би црква дзла свој пристанак. на њих 2 ). Зна се да је она то толико редовно чинила да су се одлуке у црквеним пнтањима тражиле пре свега од цара, нарочито ако су засецале у политику, као у питању признања нове автокефалне православне цркве 3 ). Св. Сава је, према томе, морао бити присталица схватања да цар може основати нову автокефалну цркву, како су је основали Јустинијан I и Василије 11, и, исто тако, морао је признавати права цариградскога патријарха да одлучује о православнима, као највиша власт, при признању нове самосталне цркве. Осим ова два принципијелна схватања, несумњиво је знао св. Сава и за она канонска одређења која пред-

') За знаменитога каноннсту Теодора Валсамона често се тврди да је бранио више него шго би се смело високе претепзије царнградске патријаршије. Па ипак ја особито истичем његов важни спис „Топ ауидхахоо тсаrpiApхои 'Avtto/_etar вгоsмрои ps/.etrj гјуо uv акоу.ролг, уар tv tu)v Jtatptap/ocaiv 7tpovo|ju'(ov“. Migne, S. G., 119, 1161 —llB2. 2 ) Само неколико примера за овакав царскн поступак: Miklosich F. et Miiller /., Acta et diplomata, 1, 1860, 93 —95, 96 —98 и 131 —132. 3 ) Caspar E., Geschichte des Papsttums, П, 1933, 325. Врло поучаи пример за улогу цара у решавању важних црквеннх питања: Michel А., Die Botschaft Petros’ 111. von Antiocheia an seine Stadt flber seine Ernennung, Byz. Zeitschrift, XXXVIII, 1938, 111 —118. Упор. Treitinger 0., Die ostromische Kaiserund Reichsidee nach ihrer Gestaltung im hčfischen Zeremoniell, 1938, 223 —224.

23

СВЕТИ САВА И АВТОКЕФАЛНОСТ СРПСКЕ И БУГАРСКЕ ЦРКВЕ