Автокефалност српске архиепископије — одломак из: Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве
столе, да постане, дакле, архиепископ. Оштро је завршио према томе, не одбијај. Но св. Сава се, наравно, још бранио али сада већ сасвим нузгредним разлозима да се није на то спремао, и где ће наћи толики трошак и друге потребе г по закону црквеноме. Цар је, разуме се, обећао да ће све то узети на себе, само нека се не противи божијој заповести, њему саопштеној, да је св. Сави предано од Бога духовно стадо отачаства му, „за нњ инк никкто не д\ожггк покол-ктн о стад-к ткоњл\к гакоже ткј hcthhkhkih плстк!рк“. (218). Св. Сава се још као скањивао ради високе части, али се, напослетку, ипак није могао оглушити божијој и царској запсвести, него је рекао, „коудн волга господкнга“. (218 —219). После тога је цар казао патријарху све о св. Сави и о његову отачаству. То је било тражење пристанка цркве на царску одлуку. Патријарх је примио божији и царев савег г како је само св. Сава по вољи божијој и царевој; код Доментијана је у тексту патријарх Герман, али био је Манојло; још знаменитији наследник потиснуо је и овде у засенак свога чувенога прешасника; уосталом, има и где је већ у рукописима исправљено име патријархово. Када је тако постојала царска одлука и пристанак св. Саве и патријарха, онда је патријарх с многим митрополитима, епископима, поповима и ђаконима отслужио литургију, на којој je приведен св. Сава на освећење и постављен за архиепископа руком патријарховом и заповешћу царевом. Цар је прославио тај дан и по'частио сав народ. Патријарха и свештенство даровао је не само како прописује закон цариградске патријаршије, него још и више, према части свога царства и овога посла многољубљенога пријатаља. Догод је св. Сава био код цара, сваки дан га је патријарх учио о божанским упутима; то се без сумње мисли на нове дужности св. Саве скопчане с постигнутом чашћу. Дао му је и своје жезло с божанском влашћу и издао му повељу. Та ie код Доментијана довољно чудна. Патријарх као вели у њој, како је поставио св. Саву за „лркуишпископа вкскл\к срккксккжлњ зшлгал\к н пол\орксккжл\к“ (220) и како га као свога љубљенога сина шаље у сву вгц сељену, је под његовбм влашћу, да има, као ћ он, _ власт над свима градовима и земљама) над ~ш\трополитима.
26
НИКОЛА РАДОЈЧИЋ