Автокефалност српске архиепископије — одломак из: Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве

епископима, поповима и ђаконима, по божанским правима, да учи, како треба, све и свакога и да га сви православни' Хришћани слушају као и њега. Оваква повеља имала би још највише смисла за патријарашкога ексарха, с чашћу архиепископа. За св. Саву она је немогућа, јер га, тобоже, шаље бар у сву цариградску патријаршију и даје му, поред осталога, и власт над митрополитима. Тих је било више само под патријарашком влашћу. Србија није тада имала неколике митрополите. Повеља, дакле, коју би, по Доментијану, издао цариградски патријарх св. Сави на његово архиепископствр урпште је немогућа и имала би, донекле, смисла само за личност којој би патријарх дао архиепископску част и поставио је за свога заме.ника 1 ) Даље Доментијан, без икаква прелаза, разлаже, како је св. Сава предвидео „послФсди х-отештеге ekith иапастн н пшошткн-кишоу силоу па копкцк, и разоулгквк длготоу великааго поути н л\ногааго злата издапиl€ и л\поготроудкпо!€ уодатаиство того светнтелкстка..." (220—221), Зато је, с помоћу божијом, измолио благослов од патријарха и целог васељенског сабора, да не треба више српском архиепископу ићи васељенском патријарху на освећење, него да га само спомиње на првом месту у богослужењу, а иначе да му отачаство буде и самоосвећено, како је, божијом помоћу, и самодржавно. Тако су и удесили, да сам српски архиепископ, сабравши сабор својих епископа, посвети себи наследника. То је довољно чудно. По Доментијану би св. Сава молио од цара узвишење Србије на архиепископију, што, истина, спада у царски круг рада, али не би га молио за дизање српске архиепископије на степен автокефалне цркве, што несумњиво још више спада међу царске прерогативе у цркви. Автокефалности без царске одлуке уопште није могло бити.

') Ова повеља код Доментијана не слаже се с формуларом за постављање ексараха „' 'Kvca/.|ia бс Sopevov т оХс (Migne, S. G., 119, 1145 1152). Исто тако није она ни онаква као мени познате повеље о постављању ексараха. У њој су сви изрази претерани, како је то често случај код Доментијана. Ја hy ипак упозорити бар на неколико повеља о постављању ексараха: Miklosich F. et Mtiller /., Acta et điplomata, 1,1860, 256 —258, 306—312, 328—329, 368 —375, 455—456, 528, 551 —552. Особито морам истаћи „npaiju- auvoBwr/“, којом ce митрополиту Драме, поред осталог, поверава брига над црквом у области Угљешиној 1371: 558—560.

27

СВЕТИ САВА и лвтокефалност српске и бугарске цркве