Автокефалност српске архиепископије — одломак из: Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве
таја: Тако се то по божјој вољи догодило са светитељем у Цариграду. Наравно. Цариград је извор власти и части! Теодосијево разлагање о автокефалности српске цркве веома је знаменито. Његове слабе стране већ сам истакао и покушао их растумачити све што је речено о царском месту и о царском сродству није тачно, као што је и име патријархово погрешно. Иначе се приказивање одличнога писца редовно сјајно слаже с византинским схватањем државнога и црквенога реда уопште и, колико знамо, и начина при признању црквене автокефалности. Њу су из Византије, до ових времена, тако мало и толико тешко давали (што је и Теодосије знао) да јамачно при томе није било чврсто утврђених поступака. Иначе тачна до педантности, била је Византија у питањима црквене автокефалности очевидно не довољно јасна. 1 ) У Теодосију је досада сасвим погрешно тражено оно место где је реч о признању српске црквене автокефалности, и чак је тврђено да се код њега повеља о признању уопште не спомиње. Она се, међутим, јасно спомиње као благословна, потписана од патријарха и сабора око њега, и то прва, док се друга тиче архиепископства св. Саве и тако је споменута као да је од речи до речи саопштена. Према томе, све је промашено што је нашироко писано о томе, зашто је повеља издана као св. Сави на архиепископску част наведена и код Доментијана и код Теодосија, а много знаменитија, о автокефалности српске цркве, код обојице није ни споменута. То не стоји. Код Теодосија има сасвим јасан, иако кратак, помен о повељи којом је призната автокефалност српске цркве, док је то је истина повеља њему издана опширније споменута. Зашто је Теодосије тако поступио? На то је немогуће дати одговор који ће свакога задовољити. Ја предлажем овај: Код Доментијзна повеља о автокефалности српске цркве зато није споменута што он често у своме разлагању изостави оно што је најважније и веома слабо везује догађаје уз њихове узроке и последице. Кол Теодосија је јаче
') JlotuoUfbKiiii О., Автокефалјн, I, Засади автокефалм, Працј украУнсвкого наукового шстнтуту, XVI, 1935, 132.
34
НИКОЛА РАДОЈЧИЋ