Автокефалност српске архиепископије — одломак из: Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве

тријаршијом. То је заиста немогуће. Али мора се истаћи да су се Срби због оваквог држања цариградске цркве и због њених незајазивих претензија што даље тим више приљубљивали јерусалимској цркви и дирљивим знацима - љубави обасипали јерусалимски патријархат. Његов авторитет био је, уосталом, старији од цариградског, и много мекши, па ra је било лакше сносити. Још св. Сава је указивао високо поштовање старим источним патријархатима, антиохијском, александријском и јерусалимском, од апостола, по традицији, основанима, па је српска црква, и у томе, ишла његовим стопама. У овоме низу истраживања морам покренути и једно питање најзгодније на овоме месту на које нећу моћи дати поуздан одговор. Но оно се не сме обићи. Све автокафалне цркве у православном свету браниле су својјС самосталност својим апостолским пореклом, свеједно да ли стварним или измишљеним 1 ). Доментијан и Теодосије спомињу неколике разлоге св. Саве за автокефалност српске цркве, али међу њимз, иначе врло разборито и убедљиво одабранима, не истичу, како православна црква у српским земљама вуче своје порекло од апостола или од апостолских пријемника. А то би било веома важно, олакшало би, ваљда, испуњавање српске жеље за самосталном црквом и, што је најважније, Срби су могли то с више права чинити него, н. пр., цариградска црква. По традицијама, које су често поузданије него сличне, проповедали су Христову науку у земљама где су се касније Срби сместили свети апостоли Павле и Тит. Св. Тит је несумњиво важио међу Србима као апостол потоњих српских земаља. У српским родословима вели се за цркву св. Петра и Павла „skmke к-кшЕ скздалк Тггк апостолк." 2 ) То се каже и још јасније: „еже санда oитк апоетолк, Паклокк оучЕникк, гако срккска ЗЕл\лга ецје w апостолк крстнла се.“ 3 ) Црква у Расу је, према таквом схватању, основана од св. Тита, и има разлога

ћ Упор. Dannenbauer Н., Nachmals die romische Petruslegende, Hist. Zeitschrift, 159, 1938, 81—88 и литературу тамо. 2 ) Стојановић Љ., Стари српски родослови и летописи, 1927, стр. 46. 3 ) Ibidem, стр. 53.

НИКОЛА РАДОЈЧИЂ