Автокефалност српске архиепископије — одломак из: Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве

-ако се јаве такве политичке прилике да је општење с матриархалном црквом онемогућено. Веома је занимљиво, како је с висине гвоздене јединствености римске цркве гледао на ова времена XIII в. одлични њихов познавалац Л. Пети. Чак као да је упао у иронисање док је писао, како је политичку расцепканост грчких и православних уопште земаља пратила црквена. Поред сваког новог владарског престола брзо се издизао и самостални црквени престо. Он је веровао да је то последица заразе властољубивости. Заиста је грешио. Ослобођење цркава у самосталним државама извире из друкчијег схватања пуноће државне власти на истоку него на западу. Проблем је старији и дубљи него што се Л. Пети-у чинило. Самосталне државе на истоку морале су тежити за самосталним црквама. Природно стање на истоку чини се њему као чудо, и он с иронијом кличе; Autant d’Etats autonomes, autant d’Eglises autocephales.') Наравно. To je вечна историја на хришћанском истоку. Патријарси у Никеји гледали су углавном мирно све до Манојла I Харитопула Сарантена, како се цепају, постају самосталне и улазе у састав других самосталних цркава раније њихове митрополије и епископије. 2 ) Он је први покушао томе крај учинити. У насталој оштој борби с црквама које су се откидале истакао се особито митрополит Арте и Наупакта, Јован Апокаук, развијајући тезе за које се је могла свака држава у тежњи за самосталном црквом врло спретно заклонити; већ је А. Милиаракис опширно и веома добро описао ове знамените сукобе, за Србе јако поучне, а за њим су то учинили, поред других, И. Сњегаров и Г. Штатмилер; знаменити патријарх Манојло I Харитопул Сарантен довољно нам је познат, а за његове противнике, Јован Апокаука и Димитрија Хоматина, то важи још више. 3 )

Ј ) Petit L„ Acte synodal du patriarche Nicćphore II sur les privilčges du mćtropolitain de Trćbizonte (1 ег janvier 1260), Изв-ћстгн Русск. арх. инст. вђ Конст., VIII, 3. 1903, 164. 2 ) Теодор Ангел, епнрски, предњачио је у томе, не шаљући на освећење архијереје упражњеннх места у Никеју; заклањао се при томе за удаљеност и тешкоћу путова: Василвевскш В., а. с,, 19. 3 ) А. Милиаракаса и И. Сњегарова већ сам споменуо. Од остале ли-

НИКОЛА РАДОЈЧИЋ