Автокефалност српске архиепископије — одломак из: Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве

Из протеста Димитрија Хоматина, упућенога св. Сави после његова повратка из Никеје као новога архиепископа Србије, не може се, дакле, нипошто извести да он тада није постигао автокефалност српске цркве, него напротив, из његова помена св. Саве као архиепископа Србије излази, с довољно сигурности, да је он добро знао како се св. Сава из Никеје вратио и шта је својој цркви и отаџбини донео. Као узгред, споменуто је још да и према томе не би било могуће да је Србија добила 1219 своју автокефалну цркву, што је брат св. Саве, велики жупан Стефан, већ идуће године ступио у поновне везе с Римском куријом. 1 ) Овакво мишљење почива на уверењу о чврстој конзеквентности у политици, наравно само у прошлости. Истина је сасвим друкчија. Политички односи зависни су од стварних, или бар претпостављених, сила заиста више неголи од принципа. Овај поступак Стефанов 1220 не св. Саве у овој вези ништа не доказује, него још побија постављену хипотезу. Ено, исте те 1220 године сазвао је патријарх у Никеји сабор ради избора изасланика за преговоре с Римом. Сабор није тако успео како га је Манојло I Харитопул Сарантен замишљао, али главно је да га је он сазвао. А корак Стефанов према Римској курији 1220 године потпуно је исти као покушај бугарскога цара Јована Асена II после признања бугарског патријархата, 1235, када је он 1237 ступио у поновне везе с Римом. Зато се не може порицати да је Бугарска добила 1235 своју автокефалну патријаршију. И нико то и не чини.

4

Међу разлозима који се наводе против општег схватања, основанога на изворима, да је српска црква добила редовним, канонским путом своју автокефалност 1219 године, спомиње се и држање византинског цара Михаила VIII Палеолога према српској архиепископији и бугарској патријаршији 1272 и 1274 године. Тврди се, како је пар „једном повељом у августу 1272 год. покушао да уништи самосталност српске и бугар-

i) Г.гас, CLXI, 1934, 241.

— 46 —

НИКОЛА РАЛОЈЧИЋ