Автокефалност српске архиепископије — одломак из: Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве

/грополита у новој области, јер је посвећивање епископа било 'изрично признато, а то је сасвим довољно. Па ипак сам и ја мишљења да је црквена самосталност Трапезунта била ограничена, али због других разлога. Синод је одлучио да се избор и посвета новога митрополита мора увек обавити у присуству патријарашког изасланика, који је скупу и председавао, ако би био епископ, а то је било лако удесити да буде. У томе је ограничење самосталности, јер нова власт не истиче из саме самосталне цркве, него се ипак на неки начин преноси или бар надзире. То су сјајне аналогије и важна обавештења за разумевање случаја св. Саве, његовим временима сасвим блиска и на српске прилике довољно налик. Радило се о црквеном узвишењу из политичких мотива. Самосталне државе тражиле су, у обадва случаја, и самосталне цркве, што је разумљиво и допуштено и по византинским државним и по православним црквеним схватањима и традицијама. Према захтеву помена патријарха матриархалне црве у новој самосталној цркви треба бити веома пажљив и опрезан. Захтев је несумњиво постављан да би се истакло јединство православног црквеног учења, можда и да би се сећало на раније црквене везе, али нема сумње да је њиме наглашаван и политички савез. Црква је у Византији била у тако уској вези с државом да је помен патријарха значио и сећање на цара, коме је он седео уз колено. То се, држим, види довољно јасно из бугарскога случаја, и не сме остати овде неспоменуто. Из ученог разлагања Јефтимија Трновског знамо да се цариградски патријарх помињао и у Бугарској на архијерејској литургији 1 ). Канонисте могу несумњиво наћи читав низ разлога за овакав поступак, а литургичари исто тако читав низ оправдања у древним традицијама. Из историје рукописа патријарха Јефтимија и из писма цариградскога патријарха Калиста 1355, о коме he бити још речи, ми поуздано, међутим, знамо да се цариградски патријарх и није спомињао у Бугарској, али, чини се, више због политичких него због црквених разлога.

*) Сирку П., о. с., 283 (оправдаље канонима), 323, 327—328 и 332—333,

55

СВЕТИ САВА и автокефалност српске и бугарске цркве